Čekajući ministra
Ove nedelje sam se bavio pitanjima službene upotrebe jezika. Barem što se tiče skupštinskih aktivnosti u užem smislu. (Bilo je naravno i otvorenog pisma i tako to.) Učestvovao sam u skupštinskoj raspravi povodom izmena i dopuna zakona o službenoj upotrebi jezika, koje su dosta polovične. Vlada je još pre skoro godinu i po dana podnela predlog izmena zakona iz 1991.
Ne bi se moglo reći da je 1991. godinu i taj period karakterisala blagonaklonost prema pripadnicima nacionalnih manjina. A i sada je Vlada predložila izmenu samo nekoliko odredaba.
Čudna rešenja će ostati u zakonu i nakon usvajanja izmena. Npr. da se samo prvostepeni sudski i drugi postupci mogu voditi na jezicima nacionalnih manjina. Jezik drugostepenog postupka može biti isključivo srpski. I u slučaju kada se, primera radi spor vodi pred Višim sudom u Subotici, na čijoj teritoriji je u službenoj upotrebi i mađarski i hrvatski jezik.
Još je spornije rešenje iz 1991. godine da se i na prvom stepenu svi spisi, presude, zapisnici itd. moraju izraditi i na srpskom jeziku. To znači da ukoliko parnica traje više godina (što nije retko), sudija mora da prevede više stotina stranica, bez obzira što su svi učesnici postupka npr. mađarske nacionalnosti. To je dupli posao za 1 platu. Nije ni čudo što su postupci vođeni na nekom manjinskom jeziku retki kao beli gavrani (kako to Mađari kažu).
O ovim stvarima sam govorio u utorak u Skupštini. Malo je bio stresan taj dan za mene, jer se u Parlamentu umesto ministra za državnu upravu pojavio njegov kolega zadužen za trgovinu. Često se dešava da se iz Vlade pošalje čovek kome, blago rečeno ne spada u užu specijalnost materija predloga zakona o kojoj se u tom trenutku raspravlja. U takvim slučajevima se može voditi samo privid rasprave. Stres je sledio iz toga da li će stići ministar Milan Marković do kraja dela rasprave rezervisanog za šefove poslaničkih grupa.
Kad sam se već pomirio sa stanjem da neće i odlučio da ću govoriti za dve nedelje u raspravi po amandmanima, neočekivano se ipak pojavio moj omiljeni ministar. Rekao sam mu da me veoma raduje što ga vidim u sali, jer skupštinsko obraćanje nije pravo skupštinsko obraćanje bez njegovog inspirativnog prisustva. Objašnjenje ovoga je u tome da smo protekle tri godine imali nekoliko dobrih parlamentarnih polemika. O granicama upravnih okruga, o imovini lokalnih samouprava, autonomiji Vojvodine.
Jedno od najvećih priznanja je bilo kada je još zime 2007. Marković u razgovoru otkrio da u njegovoj kancelariji uvek ide skupštinski prenos bez tona, i kad vidi da govorimo Laci Varga ili ja obavezno pojača ton, jer uvek baratamo ozbiljnim argumentima u raspravi. Nije baš koristio te mudrijaške reči ali je to suština.
To je verovatno i sada bilo tako, jer sam odmah nakon što je ministar za državnu upravu zauzeo svoje mesto u redovima rezervisanog za članove Vlade (smenivši ministra trgovine) zatražio reč i izneo da bi trebalo doneti sasvim novi zakon o službenoj upotrebi jezika, da su u praksi neodrživa rešenja o kojima sam pisao na početku ovog posta, da ravnopravna upotreba jezika pretpostavlja troškove na strani države, ali su odgovori izostali. Šta bi se moglo odgovoriti? Ali smo za nekoliko minuta, malo dalje od kamera dobro porazgovarali o tim problemima. Kao i o granicama upravnih okruga. Koje sam i u ovom govoru spomenuo.
