O Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama; o granicama upravnih okruga

PREDSEDAVAJUĆA: Iskorišćeno je 10 minuta i 10 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Pásztor Bálint.

PÁSZTOR BÁLINT (PASTOR BALINT): Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo da kažem ministru Bradiću da ćemo mi vrlo radi glasati za ove predloge propisa iz oblasti, iz sfere kulture, a preostali deo bih želeo da posvetim Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Ovaj predlog zakona se nalazi u skupštinskoj proceduri još od 26. decembra 2008. godine, a Zakon o službenoj upotrebi jezika donet je 1991. godine u vreme kada su vladali sasvim drugačiji politički procesi i društveni procesi u zemlji. Zbog toga smatramo da su određena, mnogobrojna rešenja iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama veoma anahrona. Zbog toga smatramo da nije trebalo predložiti izmene i dopune ovog zakona, nego je trebalo raditi novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.   
   
Ovim predloženim izmenama se na neki način otklanjaju kolizije između Zakona o službenoj upotrebi jezika i Ustava, sa jedne strane, Zakona o službenoj upotrebi jezika i Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, sa druge strane, i predloženog, odnosno važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. To je dobro jer će se pravna rešenja, postojeća rešenja, ujednačiti.
   
Nije mi jasno zašto Vlada u obrazloženju nije navela još jednu konvenciju, koju je Narodna skupština ratifikovala 2007. godine. Radi se o Povelji o regionalnim i manjinskim jezicima Saveta Evrope.
   
Smatramo da je trebalo pogledati određena rešenja iz te povelje, koju je naš parlament ratifikovao i polazeći od tih rešenja izraditi ove izmene i dopune zakona o službenoj upotrebi jezika.
   
Govori se u obrazloženju i o terminološkoj korekciji, koju želimo postići, odnosno koju predlagač želi postići ovim predloženim izmenama. Istina je da će se reč: "narodnosti" zameniti rečima: "nacionalne manjine", ali ima tu još nekih pravno-tehničkih nedostataka i nedoslednosti koje, iz nama nepoznatih razloga, nisu otklonjene. Na primer, negde se govori o opštinama, negde se govori o jedinicama lokalne samouprave.
   
Ostaće poglavlja u zakonu koja će imati svega jedan član. Mislimo da je nomotehnički pogrešno i nedopustivo da imamo poglavlje u zakonu koje ima svega jedan član. Trebalo bi uraditi prenumeraciju i izmenu cele strukture zakona i uraditi to na način da tekst zakona bude logičan, što se tiče i strukture.
   
Na neki način, na dosta nespretan način se briše i službena upotreba latiničkog pisma, ali je to učinjeno delimično, pošto će u članu 1. stav 2. Zakona i dalje pisati da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi ćiriličko pismo, a latiničko pismo na način utvrđen ovim zakonom.
   
I dalje će pisati u zakonu, posle usvajanja ovih izmena i dopuna, u članu 10. da kad se u skladu sa odredbama ovog zakona tekst ispisuje i latiničkim pismom, tekst na latiničkom pismu ispisuje se posle teksta na ćiriličkom pismu ispod ili desno od njega. Ta jedna rečenica će ostati, a naslov je – službena upotreba latiničkog pisma. To poglavlje je među onima koje će imati jedan član, to je jedan problem, a drugi problem je što se na neki način uređuje kako se tretiraju natpisi latiničkim pismom, ali se nigde u zakonu ne definiše pod kojim uslovima i kako jeste, odnosno kakvo će biti moguće koristiti latiničko pismo u službenoj upotrebi.
   
Zbog toga kažem da je samo delimično brisana mogućnost korišćenja latiničkog pisma u srpskom jeziku. Ostavljena je mogućnost, ali to neće biti moguće koristiti u primeni. Onda ste trebali da izbrišete i tu odredbu i da bude jasno da nema mogućnosti za korišćenje latiničkog pisma srpskog jezika. Protiv tog rešenja smo i smatramo da treba ostaviti latiničko pismo, ali ako ostavljamo latiničko pismo, onda to treba uraditi na način da to i u praksi bude primenjivo. Ovim izmenama zakona to neće biti na takav način regulisano.
   
Vrlo je dobro u predloženim izmenama što će se određena rešenja iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina inkorporirati u Zakon o službenoj upotrebi jezika. Određena rešenja će se preuzeti. Na primer, precizira se kada treba uvesti u službenu upotrebu jezik određene nacionalne manjine. To su one opštine u kojima već jeste u službenoj upotrebi jezik određene manjine ili na teritoriji opštine u kojoj pripadnici određene nacionalne manjine čine najmanje 15% stanovništva.
   
U dosadašnjem članu 11. Zakona o službenoj upotrebi jezika je pisalo da opštine u kojima žive pripadnosti narodnosti utvrđuju kada su jezici narodnosti u službenoj upotrebi na njihovoj teritoriji. Ovo rešenje je omogućavalo samovolju određenih lokalnih samouprava i to nije bilo dobro. Veoma je dobro i pozdravljamo što će sada to biti precizno regulisano.
   
Isto tako, nije predviđena jedna mogućnost, koja inače postoji u Pokrajinskoj skupštinskoj odluci o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji APV. Radi se o rešenju da se u službenu upotrebu mogu uvesti jezici nacionalnih manjina i na teritoriji određenih mesnih zajednica, unutar opština ili gradova, ukoliko je srazmera pripadnika nacionalne manjine najmanje 25%. To rešenje dakle postoji u Vojvodini.
   
Ima jako puno sela ili mesnih zajednica na teritoriji Srbije koja pripadaju određenim opštinama na čijoj teritoriji, odnosno u kojima na teritoriji čitave opštine nije u službenoj upotrebi jezik nacionalne manjine, pošto ne dostižu 15%, ali ukoliko u jednom selu pripadnici nacionalne manjine dostižu 25%, zašto ne uvesti u službenu upotrebu njihov jezik za teritoriju te mesne zajednice, odnosno sela unutar određene opštine?
   
Pozdravljamo i rešenje prema kojem će se zakoni i propisi objavljivati na jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa posebnim zakonom. Ovo rešenje je postojalo u malo pre spomenutom Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, u odnosu na nekadašnje savezne zakone. Dobro je što je to rešenje sada predviđeno i za republičke zakone druge propise.
   
Želeo bih da podsetim sve vas, pre svega narodne poslanike, da su određeni zakoni prevođeni jedno vreme na jezike nacionalnih manjina, npr. na mađarski jezik, 2007. godine, ali smanjenjem budžeta Narodne skupštine te mogućnosti sada nemamo. Nadamo se, s obzirom na činjenicu da je Skupština dobila svoj budžet, da će od sledeće godine sredstva za prevođenje određenih zakona na jezike nacionalnih manjina biti predviđena budžetom za narednu godinu, parlamentarnim budžetom, jer je to dobro za pripadnike nacionalnih manjina, ne zbog toga što pripadnici nacionalnih manjina ne mogu da savladaju tekst određenog zakona na srpskom jeziku, nego zbog toga što je Srbija jedna multietnička država i dobro bi bilo da se važniji zakoni prevode na jezike nacionalnih manjina.
   
Predviđeno je i rešenje prema kojem će se pripadnicima nacionalnih manjina omogućiti da komuniciraju sa republičkim organima i da se obraćaju Skupštini na maternjem jeziku. To je isto rešenje koje je prepisano iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
   
Koliko mi je poznato, postoji i jedan amandman koji bi trebalo da prihvati nadležni odbor Narodne skupštine, da se ova mogućnost ne daje samo onim nacionalnim manjinama koje dostižu najmanje 2% u stanovništvu Srbije, nego svim nacionalnim zajednicama, bez obzira da li dostižu 2% ili ne. To bi bilo veoma značajno za one nacionalne manjine koje su malobrojnije.
   
Mi kao pripadnici mađarske nacionalne manjine podržavamo ovo rešenje, da i brojčano manje nacionalne zajednice imaju tu mogućnost. Dobro je što se briše odredba iz sada još važećeg Zakona, prema kojem se geografski nazivi i vlastita imena sadržano u javnim natpisima, ne mogu zamenjivati drugim nazivima, odnosno imenima, jer bi to značilo da se nazivi naseljenih mesta mogu koristi isključivo na srpskom jeziku što je u direktnoj suprotnosti sa mnogim konvencijama koje je Narodna skupština ratifikovala u prethodnom periodu.
   
Sada bih želeo da ukažem  na neke probleme i da obavestim ministra Markovića ili da ga zamolim da nam saopšti svoj stav kao ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, vezano za određena rešenja koja postoje u važećem Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama i koja, zbog za mene nepoznatih razloga, nisu predložena da budu izmenjena.
   
Radi se o tome da prema članu 12. važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika prvostepeni upravni, krivični, parnični ili drugi postupak u kome se rešava o pravima i dužnostima građana vodi se na srpskom jeziku i to je stav 1. i apsolutno nema nikakvih problema, što je to definisano.
   
Drugi stav kaže da se postupak iz stava 1. ovog člana može voditi na jeziku narodnosti koji je u službenoj upotrebi organa, odnosno organizacije koja vodi postupak. Ali, u članu 15. se kaže da se drugostepeni postupak vodi na srpskom jeziku i tačka. Jednostavno, nema mogućnosti da se drugostepeni upravni, krivični i parnični ili drugi postupak vodi na jeziku nacionalne manjine.
   
Rekao sam na početku, da je ovaj zakon donet 1991. godine u jednoj drugačijoj atmosferi i zbog toga je najverovatnije razlog što su pripadnici nacionalnih manjina tada onemogućeni da koriste svoj jezik u drugostepenim postupcima, ali smatramo da bi to trebalo promeniti i meni nije jasno zašto Vlada nije predložila da se ovo rešenje izmeni.
   
Naravno, ne radi se o tome da se koristi, na primer, mađarski jezik u drugostepenim postupcima u Beogradu, ali zašto ne, recimo, u parničnom postupku na drugom stepenu pred sudom u Subotici, Novom Sadu, ako govorimo o pripadnicima mađarske nacionalne manjine ili u Dimitrovgradu, ako govorimo o bugarskoj nacionalnoj manjini ili u Novom Pazaru kada govorimo o Bošnjacima ili u Vranju kada govorimo o pripadnicima albanske nacionalne zajednice? Znači, ovo je rešenje koje bi se svakako moralo promeniti, ovo ne može jednostavno da opstane 2010. godine.
   
Još jedno rešenje je apsolutno negativno, koje je na neki način u vezi sa ovim malopre spomenutim rešenjem. Član 14. zakona kaže da se zapisnik i odluke u prvostepenom postupku u vezi sa tim postupkom izrađuju kao autentični tekstovi na srpskom jeziku i na jeziku narodnosti, ako je na jeziku narodnosti vođen postupak.
   
Naravno, nemam ništa protiv da se zapisnik sačini i na srpskom jeziku, ali je problem u tome što ovakva odredba na najdirektniji način, u praksi, onemogućava vođenje postupka na jezicima nacionalnih manjina, zbog toga što država očekuje od sudije da uradi dupli posao, a da za to ne bude plaćen, jer nijednim propisom nije predviđena nikakva naknada za sudiju koji vodi spor za izradu zapisnika i sudskih spisa na srpskom jeziku i jeziku nacionalne manjine, ako se na tom jeziku vodi postupak. To jednostavno, to rešenje ne može da se održi, jer ovo na najdirektniji način umanjuje i mogućnost vođenja postupka i na prvom stepenu na jeziku nacionalne manjine.
   
U vezi sa ovim, uopšte nam nije jasno zašto nisu predviđena dodatna sredstva jedinicama lokalne samouprave, u kojima je jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi? Ovo se ne odnosi isključivo na ono rešenje o kome sam malopre govorio, nego generalno. Ako želimo da se jezici nacionalnih manjina koriste u ravnopravnoj službenoj upotrebi, a taj termin će se koristiti od usvajanja izmena i dopuna, onda treba predvideti i sredstva u budžetu kojima bismo finansirali te aktivnosti.
   
Još jedno pitanje – zašto u predloženim izmenama i dopunama zakona nema poglavlja ili barem dve rečenice, jednog člana, dva člana o nadležnosti AP Vojvodine u odnosu na službenu upotrebu jezika? Statutom AP Vojvodine je pokrajina dobila nadležnosti u vezi prava utvrđivanja službenih jezika na njenoj teritoriji sa jedne strane, i u vezi bližeg uređivanja službene upotrebe jezika nacionalnih manjina sa druge strane. Trebalo bi ove nadležnosti predvideti ovim zakonom, pa brisati tu odredbu iz Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine.
   
To su te naše dileme, naše sugestije. Očekujemo vrlo brzo donošenje novog zakona o službenoj upotrebi jezika.
   
Na kraju, samo još dve rečenice. Ne mogu da ne pitam nešto kada je gospodin Marković tu. Radi se naravno o upravnim okruzima – kada će Vlada početi da razmišlja o promeni Uredbe o upravnim okruzima iz 1992. godine? Sigurno da pratite, gospodine ministre, da imamo određene uspehe na tom polju. Uspeli smo da izdejstvujemo izmene Zakona o privrednim komorama, pa je u odnosu na to pitanje stanje dovedeno u sklad sa normalnom ljudskom logikom. To je učinjeno i u vezi područja sudova i javnih tužilaštava. Sve je u redu i u vezi telekomunikacionih područja.
   
Pre nekoliko dana je gospodin Dinkić prihvatio naš amandman u vezi nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica pa će bačke opštine posle 18 godina biti u severno-bačkoj oblasti, što se tiče statističkih regiona i oblasti, a ne u severno-banatskoj, gde ovim opštinama uopšte nije mesto. Očekujemo da krene razmišljanje na tom planu i u vezi upravnih okruga. Ovo nije nacionalno pitanje, nije političko pitanje, ovo je jedno praktično pitanje i želimo da olakšamo život stanovnicima te tri bačke opštine, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Nadam se da je gospodin ministar Marković partner u tome. Hvala.
   
PREDSEDAVAJUĆA: Da li još neko od predsednika, ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
   
Time smo završili deo sednice koji je poslovnički definisan za obraćanje predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa.