Više od 1:3 i SA
Ove nedelje sam bio prisutan na dva događaja na kakvima već davno nisam bio. Juče je posle dvomesečne pauze ponovo zasedala Narodna skupština, a u utorak sam bio na utakmici Partizan – Arsenal. Sada bih se ipak bavio događajem koji je pružio više doživljaja.
U utorak sam već drugi put uživo gledao Arsenal. U decembru 2001. sam imao priliku da provedem nekoliko dana u Londonu (bio sam učesnik ispred SVM-a na jednoj međunarodnoj konferenciji o manjinskim pravima i decentralizaciji). Kada sam saznao da mi se pruža ovakva prilika, još u Subotici sam pogledao koji londonski klub će tog vikenda igrati kodkuće. Arsenal je bio jedini takav tim – u goste im je dolazila Aston Villa.
Nakon sletanja aviona prvo što sam uradio bila je kupovina metromape Londona, pa sam krenuo ka Highbury-ju (zbog onih koji ne prate fudbal: stadion Arsenala između 1913. i 2006. godine). Naravno na blagajni stadiona se već nije bilo moguće kupiti kartu, ali na sreću i u starijim članicama Unije žive i rade tapkaroši. Ako se dobro sećam, kartu sam uspeo kupiti za 20 funti. To je tada za nas bila ozbiljna suma, ali su na sreću organizatori konferencije svakom učesniku davali dnevnice. A ja sam to investirao.
Taj meč je jedan od najvećih doživljaja u mom dosadašnjem životu. Atmosfera engleskih stadiona se ne može ni sa čim uporediti. Ne samo zbog toga što navijači pevaju tokom cele utakmice, nego i zbog toga što nema ograde pa su prvi redovi tribine skoro iznad samog terena - može se čuti zvuk kotrljanja lopte i disanje igrača. Pored mene je sedeo vatreni navijač domaćih, star oko 60 godina, koji mi se s obzirom na to da je tada još u dresu Topdžija igrao švedski internacionalac, Freddie Ljungberg, posle svake njegove izgubljene lopte, obratio rečima: „Unlucky Freddie”.
Iz tadašnje ekipe mislim da više niko ne igra u londonskom timu, osim (zbog onih koji ne prate fudbal: trenera) Arsena Vengera (što nije beznačajno). Ali je atmosfera i u Beogradu bila slična onom londonskom. Već sam se uspeo nekoliko puta ugodno iznenaditi na međunarodnim takmičarskim utakmicama zbog navijača Partizana. Poslednji put u martu prošle godine na košarkaškoj utakmici protiv Panatinaikosa.
Juče sam na jednom sajtu pročitao da su osmoro navijača i iz mađarskog oficijelnog navijačkog kluba Arsenala bili na beogradskoj utakmici. Naravno u „londonskom” sektoru. Jedan od njih, Márton Czövek je napisao reportažu u kojem između ostalog stoji: „Ko želi da gleda top fudbal, mesto mu je u Engleskoj ili u Španiji. Ko međutim želi da pogleda nezaboravnu utakmicu punu strasti, nek ode na neki derbi iz srpske lige”.
Márton ne može da zna da utakmice Jelen Super Lige u proseku posmatra svega nekoliko stotina ljudi (slično kao i u mađarskoj ligi), ali iz onoga što je mogao videti u utorak, s punim pravom je izveo ovakav zaključak. Skoro 30 hiljada ljudi je i nakon 15 minuta posle poslednjeg zvižduka sudije ostalo na tribinama i orilo se: „I kada ne budeš prvi ti, i kada se čuju zvižduci, i tada ću Partizane, znaj, da te volim ja ...”. Nikad nisam bio navijač Partizana (već subotičkog Spartaka), ali je ovo bilo dirljivo (kao i ogroman transparent: Ulica Dragan Mance). Tada su navijači Arsenala aplaudirali domaćim „kolegama”. Ovo se već nije moglo videti u TV prenosu.
3. novembra portugalski Braga stiže u Beograd. Već jedva čekam.
Ali da iz prvog posta bloga nakon dvomesečne pauze ne izostane ni politika, napisaću: Senta i Ada će imati sopstvene registarske oznake. Ranije je već rešeno da ih ima i Kanjiža, i Bečej, kao i Bačka Topola. Ipak je vredelo što smo seli za isti sto sa čelnicima SPS-a i tražili ono što je sada već objavljeno i u Službenom glasniku: 1. januara iduće godine se za bačvanska kola završava kikindska epoha. Nakon usvajanja naših amandmana podnetih na Predlog zakona o visokom obrazovanju, registarska oznaka SA je već drugi konkretan rezultat tog sastanka.
Nadam se da ćemo do kraja godine imati još uspeha. Naime, pored Lige šampiona juče je i u parlamentu počela nova sezona...
