Tapkanje u mestu
Nije jednostavno svake sedmice napisati novi post bloga. Čak ni sada, posle skoro dva meseca pauze zbog nezasedanja Narodne skupštine. Nije lako naći novu temu. Ponekad se čini da se u našem političkom životu dešavaju velika iznenađenja i neočekivani obrti, ali se posle dan dva stvari uvek ponovo vrate u „normalu”.
Tako se i sada desilo. 14. februara je premijer inicirao razrešenje Mlađana Dinkića. Tada se činilo da će pasti Vlada i da se možemo spremati za nove izbore.
Narednog dana sam, međutim zbog dana državnosti Srbije bio u Beogradu i u zgradi Predsedništva video da je sve u najboljem redu. Ministri su ljubazno ćaskali, niko ni rečju nije spominjao krizu Vlade.
Ali se tapkanje u mestu i dalje neprestano vrši. Glavna tema je još uvek rekonstrukcija Vlade. Kao što je kontinuirano bila i u protekle skoro 2 godine. Sada bih ponovo mogao o tome pisati, ali više nemam šta. Većina konstatacija od 27. marta 2009. je još uvek aktuelna.
U sledećih desetak dana ćemo saznati šta će biti sa Vladom. Da li će je biti (mislim da hoće), da li će biti manja (nepredvidivo). Posle smene/ostavke (kome se već kako sviđa) 3 ministra G17, izvesno je da će personalnih promena biti.
Za nekoliko dana će nam se Dinkić pridružiti u Parlamentu, a poslanička grupa G17 će se pod njegovim vođstvom preimenovati u Ujedinjene regione Srbije. U nadi osvajanja stotina hiljada novih birača, on će predstavljajući sebe kao prvoborca decentralizacije svakodnevno govoriti o neophodnosti regionalizacije. A u isto vreme neko od članova njegove partije će umesto njega biti na čelu Ministarstva ekonomije, koje raspolaže desetinama milijardi dinara. Idealnije rešenje za G17 (ili da ih možda zovemo URS) nije moguće zamisliti. To znaju i u Demokratskoj stranci. I kontinuirano tragaju za protivlekom. Mada su ih baš oni na svojoj listi uvukli u Parlament. Dinkićevci u maju 2008. samostalno ni u snu ne bi ušli u Skupštinu. Neka sad DS pojede šta je skuvao.
Jedno je sigurno: ukoliko Demokratska stranka i G17 ozbiljno misli da bi Srbija trebala da stekne status kandidata za EU, ne bi bilo loše početi rešavati domaći zadatak. Revizija pravosudne reforme, restitucija, povraćaj imovine lokalnim samoupravama i pokrajini, izvorni prihodi Vojvodine, finansiranje stranaka, blanko ostavke... I na prvom mestu: standard građana. Ova su najznačajnija nerešena pitanja. Ali nisu to od juče, već najmanje desetak godina.
Protekle sedmice sam o najaktuelnijim pitanjima unutrašnje politike u više navrata imao prilike razgovarati. Na tribinama, radiju, sa diplomatama, vojvođanskim akademicima. Svi kažu istu stvar. Treba se baviti onim temama, koje su zaista značajna. Zbog međusobnih svađa gorespomenute 2 stranke smo dosta vremena izgubili, ali još uvek nije kasno.
