Nedelja u kojoj smo se držali za glavu
Opasno se radi na fotografiji Novinske agencije Tanjug na kojoj se „vide” poslanici Demokratske stranke mađarske nacionalnosti. Stvarno nije bila jednostavna ova nedelja. Ne znam ko je i šta govorio u Narodnoj skupštini u momentu kada je napravljena ova slika, ali smo se mi iz SVM-a počeli držati za glavu kada se ispostavilo da u „novoj” Vladi Srbije neće biti nijednog ministra sa teritorije AP Vojvodine (ako premijer do ponedeljka ne promeni svoj predlog).
Čudne su ove stvari. Izgleda da se u Demokratskoj stranci razmišljaju na način da postoji Vlada Vojvodine (u njoj su svi do jednog Vojvođani) i Republička u kojoj su zastupljeni ostali. Kao da Vojvodina nije deo Srbije.
Ovo pitanje je dobilo dosta medijskog prostora nakon mog skupštinskog govora od utorka. Od tada se suočavamo sa nagađanjima na temu da li je Oliver Dulić Vojvođanin. Za mene su merodavni jedino podaci sa zvaničnog sajta Vlade Republike Srbije. Tamo je navedeno da Oliver Dulić živi u Beogradu (u tom gradu je i rođen). On je inače jedini član Vlade (danas ih ima još 24), ko je smatrao da u biografiji treba navesti mesto prebivališta (Beograd). Interesantno.
Juče sam bio u Novom Sadu, gde sam u svojstvu uvodničara učestvovao na tribini Vojvođanskog kluba. Sa oko 50 prisutnih razgovarao sam o tome kako se zastupaju interesi AP Vojvodine u Narodnoj skupštini Srbije. Prija mi da prisutni (među kojima je bilo samo nekoliko Mađara) prate rad narodnih poslanika SVM-a. I imaju pozitivno mišljenje o njemu. Više njih je pitalo zašto nas Čankovi poslanici ne podržavaju. Zajedničkim snagama smo već mogli izdejstvovati otvaranje kancelarije Vojvodine u Briselu i još neke bitne stvari za Pokrajinu. U proteklim godinama nije bilo nijednog predloga Lige koju mi nismo podržali u republičkom Parlamentu. U obrnutom smeru to nije bilo baš tako.
Rekonstrukcija Vlade pored pokrajinskog ima i manjinsku „komponentu”. Sredinom sledeće nedelje će prestati da postoji „Čiplićevo” Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Već 2 godine ga pokušavaju ukinuti izmišljujući neke kvazirazloge. Sada ga više nismo mogli sačuvati. Dobio sam kritike kada sam pre par dana izjavio da opstanak samostalnog manjinskog ministarstva više nije od vitalnog interesa. Ali je tako. Postojanje ministarstva je bilo neophodno kada je trebalo uputiti u skupštinsku proceduru Predlog zakona o nacionalnim savetima i sprovesti izbore za ta tela. Nisam siguran da bismo danas imali Zakon i da ne bi bio još uvek na funkciji Nacionalni savet Mađara iz 2002. da nije bilo „Čiplićevog” ministarstva.
Ali je nesporno i dalje da ostvarenje manjinskih prava i u budućnosti treba da predstavlja prioritet za Vladu. Izuzetno je dobro da je Narodna skupština danas prihvatila naše amandmane podnete na Predlog zakona o mininistarstvima. Naziv ministarstva na čijem čelu će biti Milan Marković se menja u Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu samoupravu i lokalnu samoupravu (redosled nije slučajan), a formiraće se i Uprava za ljudska i manjinska prava kao organ uprave u sastavu ministarstva. Ovo potonje je bitno zbog toga što poslovi vezani za manjinska pitanja neće biti utopljeni u megaministarstvo koje će imati više desetina drugih nadležnosti. Biće jasno ko će za šta biti odgovoran, što je najbitnije. Bez jasnog razgraničenja nadležnosti i odgovornosti je u Srbiji nemoguće očekivati rešavanje bilo kog problema.
Od ovih dobrih vesti već popušta i glavobolja. Barem u našem slučaju.
