Isplatilo se
Juče je bio Dan za glasanje u Narodnoj skupštini. Od 11,55 do 16,10. S obzirom da troje poslanika iz vladajuće koalicije nije bilo prisutno, svo vreme nas je bilo 126 u sali. To znači da ni na trenutak nismo mogli izaći.
Dani za glasanje su neopisivo iscrpljujući. Iako skoro ništa ne treba činiti. Samo sedeti i ponekad pritisnuti odgovarajući taster. Uvek se setim kakve ozbiljne kondicione treninge treba šahisti da drže svakog dana da bi satima mogli sedeti i koncentrirati se na igru. I mi bismo trebali. Ali mi, obični poslanici smo još uvek u mnogo lakšem položaju u odnosu nu predsednicu Parlamenta, koja je primorana da pored toga što pritiska tastere, satima i glasno čita.
Opozicioni poslanici obično podnose više stotina amandmana na svakoj sednici, ali ne dolaze da glasaju. Obično se u 2.-3. satu glasanja formuliše ideja da bi trebalo uneti u poslovnik rešenje da se Skupština izjašnjava samo o predlozima onih poslanika koji nam ukažu čast svojim prisustvom i sede u sali. Od ovoga naravno neće biti ništa, ali se svakom prilikom nađe neki očajni pritiskač tastera kome posle izvesnog vremena pukne film.
Juče je među oko 700 amandmana bilo i 12 naših. 5 se odnosilo na Predlog zakona o advokaturi, 5 na javno beležništvo, a 2 na izvršenje i obezbeđenje. Prošli su oni na dva poslednje spomenuta zakona.
Bitniji je onaj o javnom beležništvu, pa ću tome posvetiti par rečenica. (Više puta sam već napisao da cilj bloga nije da analiziram komplikovana pravna pitanja, ali je korisno kontinuirano obaveštavati javno mnjenje - makar i samo u grubim crtama – o našim uspesima i porazima).
Znači, biće takvih ugovora i izjava koje će u budućnosti sastavljati javni beležnik (notar). U predlogu zakona Vlade je pisalo da se ovi sastavljaju na srpskom jeziku. To bi u praksi značilo da u slučaju da građanin koji je inače pripadnik neke nacionalne manjine, želi da sklopi npr. ugovor o kupoprodaji svoje kuće - u opštini u kojoj je u službenoj upotrebi i njegov jezik - na svom maternjem jeziku, to je mogao učiniti samo tako što se isprava paralelno sastavlja i na srpskom jeziku. To bi s jedne strane duplirao troškove (pošto se radi o duplom poslu), a s druge strane (što je mnogo bitnije), ovakvo postupanje je za Mađare, Albance, Rumune ponižavajuće. Ili je mađarski jezik u npr. Subotici u službenoj upotrebi ili nije. Pošto jeste, onda je on ravnopravan sa srpskim.
Zahvaljujući našim prihvaćenim amandmanima, građanin će posle početka primene zakona (1. jul 2012.) primera radi, u lokalnim samoupravama u kojima je i mađarski među službenim jezicima moći slobodno da odluči da li javnobeležničke isprave (npr. ugovore o imovinskim odnosima) želi videti na mađarskom, na srpskom ili na oba jezika. To je ogroman korak ka ravnopravnoj službenoj upotrebi jezika.
Nije ni to zanemarujuće da će se zbog prihvatanja našeg predloga, prilikom izbora javnih beležnika i javnobeležničkih pripravnika naročito voditi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju pravne terminologije na jeziku nacionalne manjine, koji je u službenoj upotrebi na području jedinice lokalne samouprave u kojoj se nalazi službeno sedište javnog beležnika. To se zove srazmerno zapošljavanje, što je jedan od preduslova ravnopravnosti u vođenju javnih poslova.
Isplatilo se juče sedeti i pritiskati tastere dobra 4 sata u zagušljivoj velikoj sali Skupštine. Sinoć smo još sa Laslom Vargom posle toga išli i na večeru koju je Boris Tadić priredio predsedniku Mađarske Palu Šmitu (Schmitt Pál), ali o tome drugom prilikom.
