Amnezija?
Pre par nedelja me je neko pitao da li vidim smisao onoga što mi činimo u Parlamentu. Pitanje se može shvatiti na više načina. Moja prva pomisao je bila da čovek ko me je prepoznao i inicirao razgovor smatra da se mi u Beogradu borimo protiv vetrenjača. Ali je moguće i to da prati naš rad ali misli da je naš učinak nedovoljan ili nula. Siguran sam da ima i takvih mišljenja i ne smemo se uvrediti. Ali moramo nastojati da učinimo mnogo, bez obzira što nas je malo, i da što više ljudi bude upoznato sa rezultatima našeg rada. Vezano za to bi i mediji imali određene zadatke.
„Učiniti mnogo”. Opšte mesto, fraza. Šta možemo podrazumevati pod tim? Od jednog skupštinskog govora, podnetog amandmana ekonomski položaj vojvođanskih Mađara (i ne samo njih) neće se promeniti. Ali prihvaćeni amandmani mogu npr. doprineti tome da u većoj meri imamo osećaj ravnopravnosti. I da jednostavnije konzumiramo svoja prava.
Ali ne volim patetične rečenice. Pokušaću da sve ovo prikažem na jednom, konkretnom slučaju iz svoje prakse. Iz toga će se videti sva lepota i komplikovanost poslaničkog rada. I još mnogo toga.
Priča počinje 2009. godine. U aprilu te godine je bio organizovan probni popis stanovništva. Dnevni list „Borba”, koji je tada još postojao, izveštavao je o tome da su za razliku od prakse iz prethodnih decenija, građani kod pitanja o nacionalnoj pripadnosti i o maternjem jeziku mogli birati samo između „srpska” i ”druga”. U slučaju ovog drugog su imali mogućnost (ukoliko su o tome bili informisani od strane popisivača) da navedu šta u konkretnom slučaju pokriva „druga“ (npr. Mađar, Rumun, Slovak, Hrvat...).
U novembru 2009. je Narodna skupština vodila raspravu o Predlogu zakona o popisu stanovništva 2011. godine. Smatrali smo da je nedopustivo da se pravi popis odvija na način opisan u prethodnom pasusu. Bili smo ubeđeni, a i sada smo da je metodologija korišćena prilikom probnog popisa diskriminatorska, pošto favorizuje pripadništvo srpskom narodu i srpski jezik kao maternji i da nezavisno od namera, može predstavljati pritisak na pripadnike nacionalnih manjina.
Podneli smo amandman koji su potpisali i naše kolege iz poslaničke grupe, Bošnjaci i Albanci, ali bez obzira što je površni pratilac dešavanja mogao steći utisak da se radi samo o tehničkom pitanju koje nema političku konotaciju, postojao je ogroman otpor. Da naš amandman tada nije prihvaćen, metod po kojem je sprovođen probni popis mogao je dovesti do toga da se na pravom popisu mnogo manje ljudi izjasni kao pripadnik neke nacionalne manjine, nego što je to bio slučaj 2002. godine (17%).
Najveći otpor su pružali čelnici Republičkog zavoda sa statistiku (pretpostavljam zbog komplikovanije obrade podataka). Tada smo shvatili da skupštinski govor neće biti dovoljno sredstvo ubeđenja pa smo se obratili republičkom ombudsmanu, ko je nakon sastanka na nedvosmislen način stao na našu stranu. Krajnji rezultat je bio taj da konačna verzija usvojenog zakona sadrži naš predlog. U oktobru ove godine će svako slobodno, bez uticaja moći da se izjasni o nacionalnoj pripadnosti i o svom maternjem jeziku.
Zašto pišem sada o rezultatu, pobedi od pre godinu i po dana? Pre dve nedelje je Novinska agencija Tanjug organizovala okrugli sto na temu popisa stanovništva koji su u toku na više mesta u regionu. Da već nisam video što šta poslednjih godina u Beogradu, bio bih veoma iznenađen zbog onoga što su ministar dijaspore u Vladi Srbije i direktor Republičkog zavoda za statistiku tamo govorili. Ulinkovaću i članak i audio zapis, jer mnogo toga kazuju. Ovi ljudi posle godinu i po dana žele prikazati da je Srbija, zahvaljujući zakonu koji su izradili Vlada i Republički zavod za statistiku demokratičniji i više otvoren prema manjinama nego što je npr. Hrvatska. A prava istina je da se na probnom popisu stanovništva pre 2 godine i po originalnom predlogu zakona (što smo uspeli izmeniti našim amandmanom) bio korišćen ni više ni manje nego baš „hrvatski model”.
Iz ovog slučaja se vidi da ima smisla baviti se poslaničkim radom. A ponekad i rezultata. Ali nisam slučajno napisao u prvom pasusu da je velika uloga i medija. Sećati se i potsećati ljude! Ništa više od toga.
