Više od kampanje
U proteklih nešto više od godinu dana sam skoro uvek u četvrtak ili petak rezimirao dešavanja nedelje, pisao o impresijama. Sa ovonedeljnim postom kasnim.
Mada sedmica nije bila bez dešavanja. Ako dobro računam, od pisanja poslednjeg posta bloga bio sam u 9 naselja. A i u Skupštini sam govorio o izmenama zakona o Državnoj revizorskoj instituciji.
Baš je ta gužva razlog kašnjenja. Obično sam posle ponoći stizao kući, a u jutarnjim satima sam se vraćao. Nije bilo racionalno da npr. u sredu u 22,30 iz Debeljače nisam išao nazad u Beograd da prespavam, već u Suboticu, ali sam ovako barem par sati bio i kodkuće.
Ako se iz gornjih redova čini da sam postao sklon samosažaljenju, nije tako. I prošle nedelje sam napomenuo: volim period kampanja (6. juna su izbori za članove nacionalnih saveta nacionalnih manjina). Mogućnost susretanja sa ljudima. U prethodnim danima nisam se razočarao. Bio sam prisutan na manifestacijama koje ću dugo pamtiti.
Npr. prošle subote sam bio u Trešnjevcu na festivalu traktora. Bio je poučan dan. Sa predsednikom opštine Kanjiža Mihaljem Njilašom (Nyilas Mihály) smo mogli naučiti da je dobro kada su političari hrabri, ali da je poznavanje terena ipak neophodno. Desilo se da smo se mestu gde su učesnici festivala prezentirali svoje veštine s traktorom približili više nego što je bilo celishodno pa smo zahvaljujući jednom takmičaru postali blatnjavi do kragne. To se vidi na slici. Taj prizor će dugo pamtiti i meštani, ne samo mi. Ali sam barem prilikom uručivanja nagrada mogao da kažem da smo za razliku od mnogih političara mi blatnjavi samo u bukvalnom značenju te reči. Lako se možemo oprati.
U četvrtak sam bio u Čoki. Lokalni Kulturno-obrazovni centar je organizovao svečanost-iznenađenje povodom 70. rođendana Kalmana Fehera (Fehér Kálmán). Bio je to jedan od najkvalitetnijih i najdirljivijih manifestacija u poslednjih nekoliko godina, kojoj sam prisustvovao. I dobro je znati da vojvođanski Mađari imaju ovakve ljude kakav je slavljenik. Kalman Feher nije samo pisac i pesnik čija dela su prevedena i na japanski, te nekadašnji naš ambasador u Bangladešu i poslanik, već čovek koji zrači elegancijom, svežinom i dobrim raspoloženjem i u ovim godinama.
A sinoć sam bio u Tordi na konceru mađarske rok grupe Edda. Više hiljada mladih i još mlađih je bilo iz cele Vojvodine. Sa predsednikom mesne zajednice, Janošom Dobaijem (Dobai János) smo se sa bine obratili prisutnima. Sa svega nekoliko rečenica, ali od 14. maja 2010. g. ipak mogu s punim pravom reći da sam bio Edina „predgrupa”. Bilo je fantastično videti kako je centar ovog srednje-banatskog sela bio prepun. Nisam želeo puno govoriti jer tekstovi ove grupe - popularne više od 30 godina ionako sve kazuju. O zajedništvu, naciji, slozi. Naročito u novijim pesmama. Npr. u onima čiji naslov bi na srpskom mogao da glasi: „Nasledstvo” i „Bićemo tamo”.
Ako ću i sledeće 3 nedelje osećati takvu energiju u vazduhu na predizbornim (i ne samo predizbornim) manifestacijama kakvu sam osećao prethodnih dana, onda 6. juna Trojanci ne mogu ništa dobro očekivati. Ali još nismo pobedili.
