Usklađivanje
Ove nedelje smo radili na tome da se slučajevi slični ovom na slici ne dešavaju u budućnosti. Naravno, nismo otišli u saobraćajne policajce – radi se o nečem drugom.
U Srbiji se prilično raširila praksa da određeni propisi međusobno budu u koliziji (sudaru, sukobu). Razlozi obično nisu pravno –tehničke prirode, posledice nepažnje, već su ozbiljne, političke.
Ovakvi slučajevi su dodatno opasni kada se odnose na neki segment manjinskih prava. Građani (ne samo Mađari) koji prate dešavanja u vezi ljudskih i manjinskih prava odlično znaju da pojedini zakoni koje regulišu oblasti obrazovanja, kulture, informisanja nisu usklađeni sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, usvojenog 31. avgusta 2009. Ovakvi slučajevi se verovatno dešavaju i u zemljama u kojima je demokratija starija od naše u Srbiji – ovo još po sebi i ne bi predstavljao problem kada bi se maksimalno poštovalo ustavni princip po kojem nije moguće smanjivati dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava. Čak ni kasnije donetim zakonima.
Praksa, međutim pokazuje nešto drugo. Pojedini ministri (čast izuzecima), lideri i liderčići lokalnih samouprava zloupotrebljavaju koliziju, doživljavaju je šansom i svesno predlažu zakone ili donose odluke koje su nepovoljne za pripadnike nacionalnih manjina.
Ovakav zlonameran način ophođenja prema ovom pitanju, koje je u suprotnosti sa slovom i duhom Ustava (kako bi to pravnici rekli), mogao bi biti eliminisan iz javnog života jedino kada bi prestala mogućnost za tumačenjem nadležnosti nacionalnih saveta na više načina.
Kod ove tačke možemo preći na aktuelna zbivanja. Ove nedelje smo u Parlamentu obavili načelnu raspravu Zakona o bibliotečkoj delatnosti i o Izmenama zakona o osnovama sistema obrazovanja. O jednom sam 20 minuta govorio u utorak, a u drugom u sredu u Skupštini. Podneli smo ukupno 6 amandmana. Dok nam je pre 2 godine povodom tzv. okvirnih zakona iz sfere obrazovanja i kulture bio cilj da se u te propise otprilike unesu (tada još samo očekivane) nadležnosti nacionalnih saveta (i u interesu toga bili smo „prinuđeni” da sklapamo i kompromise), sada nećemo tolerisati ni najbeznačajnije delujuću koliziju.
Pre 2 godine je naime zakon o nacionalnim savetima bio na istoj sednici na kojoj su bili i prethodno spomenuti „okvirni” zakoni. Na predlog zakona se (u konkretnom slučaju na predlog zakona o nacionalnim savetima) tada – u pravnom smislu – nismo mogli pozivati. Od tada je, međutim od predloga zakona postao važeći zakon, koje sadrži ozbiljne nadležnosti nacionalnih saveta vezano za osnovanje ustanova (škole, biblioteke...) i upravljanje nad njima.
Nemamo niti jedan razlog da ne zahtevamo poštovanje onih nadležnosti koje su već drugim važećim propisom garantovane za najviše organi samouprave nacionalnih zajednica. Ako npr. vezano za imenovanje direktora u školi u kojoj se u većini odeljenja nastava izvodi na mađarskom jeziku, Zakonom o nacionalnim savetima predviđeno da on ima nadležnost davanja prethodne saglasnosti (tj. ima pravo veta), onda to ne može biti samo neobavezujuće mišljenje. To smo rekli i ministrima za kulturu, odnosno prosvete. Razgovori su u toku.
Ponovo se obistinilo: gradnja autonomije je dug, mukotrpan proces. Ali nemamo pravo na uzmaknuće. Pokazujemo put čitavom regionu. Sada smo stigli do nove etape. Ako sada prebrodimo teškoće, onda pojedini lideri lokalnih samouprava koji su upravljani sitničarskim motivima, u budućnosti neće moći da naškode našoj svari. Ili bolje rečeno: Stvari.
