U laži su kratke noge
Ove sedmice su svetlost dana uvideli dve interesantne (i poučne) vesti. Tiču se verodostojnosti srbijanskih političara. Agencije su pre neki dan javile sledeće: (Raniji) šef holandske diplomatije (sadašnji ministar za ekonomske odnose) Maksim Ferhagen (Maxime Verhagen) tvrdi da se srpskim liderima ne može verovati da će ispuniti obećanja i da jedno govore u ličnom kontaktu, a drugo javnosti. Ovo se navodi u diplomatskoj depeši, poslatoj državnoj sekretarki Hilari Klinton (Hillary Clinton) koju je objavio sajt Vikiliks (WikiLeaks). Depeša nosi datum: 28. jul 2009.
Citirana depeša je svojevremeno bila poslata ambasadama SAD u Hagu, Beogradu, kao i misijama u UN i NATO, pod oznakom „poverljivo”. Ferhagen je izrazio bojazan da bi srpski zvaničnici mogli da daju obećanja i da ih ne ispune, navodi se u depeši.
Ovakva slika živi o nama u svetu. Tome treba dodati i to da se proteklih godina u odnosu na Mladića i Hadžića više puta ispostavilo: mada državni zvaničnici Srbije trenutno ne znaju gde se oni nalaze, ali su ranije posedovali tačne podatke vezano za mesto njihovog boravka.
Na ovaj način se ne može graditi partnerstvo sa Evropskom unijom. Trebalo bi završiti sa praksom da pokušavamo prevariti one kojima se (navodno) želimo pridružiti.
A i građanima bi trebalo govoriti o realnosti. To je (ili bi trebalo da bude) zadatak političara. Čak i onda ako određene odluke mogu dovesti do opadanja popularnosti na kratke staze. Odgovoran političar (ili Vlada) ne može funkcionisati na način da na nedeljnom nivou prati rezultate istraživanja javnog mnjenja i govori samo ono što bi (prema njemu) ljudi hteli da čuju. Ponekad treba doneti nepopularne odluke. A građanima treba objasniti šta su njihove posledice.
Treba jasno reći: kurs naše spoljne politike (bez obzira ko ga kreira) na odlučujući način utiče na svakodnevni život svih nas. Ukoliko uopšte naša spoljna politika ima neki kurs. Bojkot svečanosti dodele Nobelove nagrade za mir (koja odluka je na sreću u poslednjem momentu promenjena), ophođenje prema ulasku u NATO kao prema tabu temi ili laganje evropskih političara u neposrednoj je vezi sa drastičnim padom životnog standarda. Npr. strani ulagači se radije odlučuju za NATO članice Hrvatsku ili Albaniju. Da ne govorimo o Rumuniji, Bugarskoj ili starijim članicama EU iz regiona.
Kod ove tačke stižemo do drugog novinskog članka nedelje po motu „u laži su kratke noge” (a u mađarskom jeziku postoji poslovica: lažljivac se brže sustiže od šepavog psa). Dakle, tim sajta Istinomer je analizirao izjave iz proteklog perioda oko 150 srbijanskih političara. Došli su do (i ne tako) iznenađujućih zaključaka. Od svih izgovorenih obećanja samo četvrtina se ispunjava i da, u proseku, od četiri izgovorene tvrdnje – tri nemaju veze sa realnošću.
Da li treba da se čudimo što poverenje u politiku ili političare opada iz dana u dan?! Ili kako je to pre neki dan formulisao Rasim Ljajić: stanovnici Srbije danas više veruju učesnicima „Farme” nego bilo kom političaru.
(Molim da ovo niko ne doživi kao samohvalu, ali u ovom kontekstu mislim da ima poseban značaj da je sajt Istinomer sve analizirane izjave političara iz SVM-a okarakterisao kao dosledne i istinite).
