Subotnji lapsus
Danas, u subotu (!) u Parlamentu teče načelna rasprava o setu prosvetnih zakona. Prethodnih dana smo vodili razgovore sa ministrom Obradovićem i njegovim saradnicima. Lično, preko telefona i e-mailom. Na svaki mogući način.
Predlog zakona o udžbenicima nije loš. Nacionalni saveti nacionalnih manjina će imati značajne nadležnosti (u nekim pitanjima i pravo veta). Npr. udžbenike iz predmeta mađarski jezik i književnost će odobravati Pokrajina, na predlog Mađarskog nacionalnog saveta. Ovo rešenje će važiti i za udžbenike iz predmeta koji su važni za očuvanje identiteta pripadnika nacionalnih manjina.
I okvirni zakon o obrazovanju predviđa niz naprednih rešenja. Samo 1 primer: akt o mreži predškolskih ustanova i osnovnih škola lokalne samouprave će doneti uz prethodno pribavljeno mišljenje nacionalnih saveta.
Naravno, mnogo toga je i izostavljeno od onih rešenja koja su sadržana u Predlogu zakona o nacionalnim savetima. Proteklih dana smo uporno pokušavali ubediti ministra da ne bi bilo dobro kada bi postojala kolizija između sistemskog zakona iz obrazovanja i zakona o nacionalnim savetima. Polazna osnova je dobra, ali ima još šta da se doradi. U Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Zbog toga smo podneli amandmane.
O tome i sličnim stvarima sam danas prepodne u Skupštini pričao 20 minuta. Pohvalio sam Ministarstvo što je predložilo rešenje prema kojem u odeljenjima u kojima se nastava izvodi na jeziku nacionalne manjine, nastavnik ili profesor može biti isključivo lice koje može da dokaže da poznaje dotični jezik. Rekao sam da bih mogao da ređam primere za to da se u mađarskim odeljenjima po Vojvodini geografija, fizika, matematika... izvodi na srpskom jeziku. Ova negativna praksa može prestati od sledeće školske godine.
Osvrnuo sam se na važnost obrazovanja odraslih (do kraja godine ćemo imati predlog zakona za tu oblast), na važnost uvođenja dvopredmetne nastave za buduće profesore, na neadekvatno funkcionisanje školskih uprava...
Posle ovoga sam dao nekoliko intervjua (srazmerno gledajući, subotom je u Parlamentu mnogo manje novinara nego poslanika), pa sam otišao na prvi sprat u kancelariju. Tiho je išao prenos sednice na TV-u i jednom sam zapazio da koleginica Zlata Đerić (Nova Srbija – Velja Ilić) priča o tome da sam ja govorio o izmišljenim problemima. Da je ona zaposlena u jednoj školi u Somboru gotovo onoliko godina koliki je moj životni vek i da se još uvek nije srela sa problemom da se u mađarskom odeljenju neki predmet predaje na srpskom. „Potrošila je” na mene 2-3 minuta. Nije govorila uvredljivo ali je ipak dovela pod znak pitanja nešto što kod nas svako zna.
Davno sam toliko trčao. Pojurio sam u salu. Imao sam dobro prolazno vreme pa sam stigao na kraj njenog obraćanja. Sledila je moja replika. Bio sam iscrpljen od vrućine i trčanja. Počeo sam time da kada bilo koji funkcioner SVM-a govori o nekom problemu onda svako može biti uveren u to da je to tako. Nije nam običaj uveličavanje problema. Dodao sam: moje izlaganje o nekom nerešenom problemu nikad nije dobronamerno. Tada je zavladao haos u sali. Svi su se smejali. Shvatio sam šta sam rekao pa sam se ispravio rekavši: „zlonamerno”, umesto „dobronamerno”.
Ali konačan utisak mog obraćanja u 3 minuta nije mogao biti loš, pošto sam dobio aplauz i od 20% demokrata. To se nijednom nije desilo za poslednjih godinu dana.
„Uspeh je potpun”. Još samo treba da ubedimo ministra da prihvati naša 3 amandmana. To je jedan od zadataka za sledeću nedelju.
