Subjektivno o SVM-u
Danas je 15 godina od osnivanja Saveza vojvođanskih Mađara. Različite ocene smo čuli prethodnih dana. Svako ima svoj stav o minulih 15 godina. To je i prirodno. Različiti prioriteti, različiti kriterijumi. Bilo je naravno i zlonamernih komentara. Ali je to neraskidivi deo politike.
Ja ne bih govorio o okolnostima osnivanja stranke. Nisam mogao biti aktivni učesnik raspadanja nekadašnje Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara. Ali su posle 15 godina jasno vidljive granice razdvajanja. Danas se po pogledima, koje se odnose na prioritete, SVM razlikuje od ostalih stranaka vojvođanskih Mađara. Ali sada to nije najbitnije.
Ne računajući informacije koje sam čuo od oca (koje su nesvesno i neprimetno uticale na mene), moj prvi kontakt sa SVM bio je Dnevnik Ferenca Čubele (Csubela Ferenc). Dnevnik prvog predsednika stranke sam čitao u drugoj polovini devedesetih godina, kada sam bio student u Beogradu.
Pisao je neposrednim stilom o političkim borbama i atmosferi u prvoj polovini devetesetih. O radu prvih narodnih poslanika vojvođanskih Mađara. O akterima kojih se više skoro niko ne seća i o onima koji i danas obeležavaju političku scenu. Nisam ja prvi blogger SVM-a. Ferenc Čubela je to bio.
Pisao je i o tome npr. da se u tadašnjem Beogradu, u trafici kod „Londona” prodavao Mađar So (Magyar Szó). I o još nekim zanimljivostima. Naravno, u to vreme nisam razmišljao o tome da ću i ja posle nepunih 10 godina sedeti u istom tom parlamentu.
Antiratni protesti, šetnje do sedišta generalštaba. Samo iz Čubelinog Dnevnika i tv-a poznajem ta dešavanja. Još i drugom predsedniku stranke, Jožefu Kasi (Kasza József) je pripalo dosta od tih aktivnosti.
Moj otac, Laslo Joža (Józsa László) i Bala Lajoš-Laci (Balla Lajos Laci) su prema mom sećanju bili jedini (tada) savezni poslanici koji ’99., samo nekoliko dana pre početka bombardovanja nisu glasali za uniju Jugoslavije sa Rusijom i Belorusijom. Bilo je javno glasanje. I atmosfera linča.
13. septembra 2000. sam postao član SVM-a. Već su mnogi zaboravili da je tih nedelja svašta moglo desiti. Promena režima se činila bliskom u vremenu, ali još nije bilo izvesno da će se i dogoditi. Bilo koji opozicioni političar je mogao zauvek nestati. Nekoliko nedelja ranije je moj otac zajedno sa ostalim prvacima stranaka tadašnjeg DOS-a otputovao avionom u Crnu Goru. Razgovarati, stvarati strategiju. Nije to putovanje bilo najbezbednije u životu.
Potom je počela era, koja i danas traje. Era u kojoj nije uvek jednostavno utvrditi ko je politički protivnik, a ko saveznik. Još je rano o tome pisati. Ali svakako imam prilike to iskušavati iz dana u dan. I to u zgradi u kojoj su i već spomenuti sedeli.
U vezi 15 godina SVM-a, prvo što mi pada na pamet jeste hrabrost i beskompromisnost. To je bilo svojstveno stranci i u opoziciji i kada je (bila) deo vladajuće(ih) većine(a). Do dana današnjeg. Mislim da su političari iz Srbije, Mađarske i celog Karpatskog basena upravo to ceneći pojavili na Paliću. Na našoj Svečanoj akademiji.
