Sramota!
Ova reč mi je pala na pamet kada sam u utorak popodne pročitao da Srbija ne želi prisustvovati svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade za mir. Liu Sjaobo će 10. decembra u Oslu dobiti nagradu za dugu i nenasilnu borbu za osnovna ljudska prava u Kini. Tačnije rečeno, on bi za te zasluge trebalo da primi Nobela, kada ne bi i u ovim trenucima bio na izdržavanju kazne zatvora od 11 godina, na koju je osuđen zbog „pokušaja podrivanja i rušenja državnog sistema”. Liu Sjaobo je ranije svoju suprugu zamolio da umesto njega primi nagradu, ali je Peking od saopštavanja odluke o dobitniku nagrade drži u kućnom pritvoru (!).
Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je u utorak izjavio da Srbija posvećuje veliku pažnju poštovanju ljudskih prava, ali i odnosima sa Kinom. Sinoć je još dodao: odluka o izostanko sa svečanosti nije doneta olako. On je uveren da je u ovom trenutku, državni interes Srbije najbolje zastupljen ovakvim rešenjem.
Pre nego što se udubimo u to šta su prema Programu Vlade državni interesi i ciljevi Srbije, pogledajmo u kakvom smo sad društvu zahvaljujući odluci Jeremića. Svoje odsustvo sa svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade za mir su najavili sledeće države: Kina, Rusija, Kazahstan, Kolumbija, Tunis, Saudijska Arabija, Pakistan, Vijetnam, Avganistan, Venecuela, Filipini, Egipat, Sudan, Ukrajina, Maroko, Kuba, Irak, Iran i Srbija. Lista govori za sebe.
Prema Programu Vlade, interes Srbije jeste što skorije članstvo u uniji. Jeremićeva odluka sigurno ne pomaže ostvarenje ovog cilja. Barem, ako se još uvek misli na Evropsku (a ne neku azijsku ili afričku) uniju. Ovih dana su izvestilac za Srbiju i delegacija za Zapadni Balkan Evropskog parlamenta, kao i Evropska komisija izrazili razočaranje zbog odluke Srbije. Našim odsustvom na savršen način dokazujemo da nam nije previše stalo do onih vrednosti i civilizacijskih tekovina, na kojima počiva EU. Npr. sloboda mišljenja i izražavanja.
Drugi cilj Vlade je sprečavanje daljih priznavanja nezavisnosti Kosova. Drugim rečima, izdejstvovanje poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Analizom eminente liste navedenih zemalja možemo zaključiti sledeće: 1) većina spomenutih država nije poznata po beskompromisnom poštovanju ljudskih prava; 2) 3 od 18 (Afganistan, Kolumbija, Saudijska Arabija) je već priznalo kosovsku nezavisnost. Da li bi i Kina navrat nanos priznala Kosovo, ako bi Srbija prisustvovala uručenju Nobela? Blago rečeno, ne verujem.
A treći cilj je privredni razvoj, povećanje stranih ulaganja, izgradnja infrastrukture. 30. novembra je Narodna skupština ratifikovala ugovor čija je suština da Kinezi obezbeđuju „povoljan” kredit(!) za izgradnju mosta Zemun-Borča, koji će se navodno zvati Most prijateljstva. Kamatna stopa će na godišnjem nivou iznositi 3% + 1,75% za troškove obrade i tako dalje. Toliko o prijateljstvu. Nasuprot tome, EU je od 2000. uputila oko 1,8 milijardi bespovratene pomoći Srbiji.
A Norveška je prema podacima sa sajta našeg Ministarstva spoljnih poslova, objavljenih u aprilu 2008. u istom periodu Srbiji donirala oko 140 miliona evra. Zemlja domaćin svečanosti dodele Nobelove nagrade za mir je opremila škole, finansirala projekte iz oblasti ekologije, ekonomskog razvoja i mnogo toga drugog.
Posle analiziranja svega navedenog, nameće se pitanje: da li treba prisustvovati svečanosti dodeli nagrade Liu Sjaobou? Ja sam ubeđen, a o tome sam danas i u Skupštini govorio, da svaka demokratska država, koja drži do svojih interesa treba da pošalje svog predstavnika na ceremoniju. Da li spadamo među te države?
