Sad već može biti krava muzara?
Puno sam razmišljao nije li uobraženost sada citirati dve rečenice Imrea Nađa (Nagy Imre), predsednika Vlade Mađarske koje je on izrekao 4. novembra 1956. godine. Nadam se da ovo niko neće razumeti na pogrešan način i da se neće stvoriti slika u čitaocu o tome da ja naše sitne bitke pokušavam uporediti sa herojstvom mađarskih revolucionara.
Dešavanja od ove nedelje u Narodnoj skupštine se znači mogu rezimirati rečima: „Naše trupe biju bitke. Vlada je na mestu”. Obe rečenice su od jednake važnosti. Učinićemo sve u interesu toga da Parlament prihvati naše amandmane na Predlog zakona o železnici. Pokušaćemo izdejstvovati i to da Zakonom o javnoj svojini bude predviđeno da Vojvodina dobije nazad veći deo železničke i putne mreže, kao i regionalne kanale i šume na svojoj teritoriji. Ono na čemu takođe insistiramo jeste brisanje principa kolektivne krivice iz predloga zakona koji su u skupštinskoj proceduri (loš predlog zakona o rehabilitaciji je već i povučen iz parlamentarne procedure). Ti naši predlozi i amandmani su ozbiljni, ali ujedno i neophodni.
Nesporno je da je Vlada na mestu i da izvršava svoje zadatke. To jest nije oborena. To je bitno naznačiti zbog toga što doduše SVM u skladu sa prošlonedeljnim najavama nije dao doprinos usvajanju zakona o železnici, ali to nismo učinili iz rušilačkih pobuda. Ono što su poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine tvrdili da nismo dali kvoruma zbog toga što nam je cilj bio rušenje Vlade ne odgovara stvarnosti. Jednostavnije rečeno: to su gluposti. To znaju i oni, ali su pričajući gluposti izvršavali naređenje. A pored toga svoju nesposobnost nisu mogli drugačije sakriti. Sigurno je teško objasniti kod kuće u Novom Sadu, Bačkoj Topoli i u drugim gradovima pokrajine zbog čega su izdali vojvođanske interese.
Nakon toga što je u nedelju iz saopštenja ligaša na nedvosmislen način proisteklo da će oni dati kvorum (i glasati protiv zakona) postalo je jasno da usvajanje antivojvođanskog zakona o železnici možemo osujetiti jedino ako ne uđemo u salu. Ne bi trebalo ljude smatrati maloumnima! Svi znaju da kada opozicija ne učestvuje u glasanju (a kod nas je uvek tako) onda izjašnjavanje protiv nekog predloga zakona znači samo toliko da se zakon donosi sa nekoliko glasova protiv. Ali se ipak donosi. Ovako je zahvaljujući našem postupku glasanje odloženo i još uvek postoji nada da će pokrajina dobiti veći deo železničke mreže na svojoj teritoriji.
Ali ne može svako dopustiti sebi da bude dosledan. Ako mu je to uopšte cilj. Čovek u životu može imati i druge ciljeve. Npr. da izađe u Playboy-u. Tu ne mislim na dame. U nedelju sam prelistao septembarski broj srpskog izdanja ovog magazina i video da je Intervju pravljen sa Nenadom Čankom. Malo sam se iznenadio, ali kad bolje razmislim u tome nema ničeg čudnog. Redovni čitaoci Playboy-a mogu znati da se u ovim novinama intervju ne objavljuje sa bilo kim. Već je bio i premijer Zoran Živković ili u mađarskom izdanju ministar Janoš Koka (Kóka János), ali bih mogao spomenuti i svetski poznatog mađarskog reditelja Mikloša Jančo (Jancsó Miklós) ili pisca Milorada Pavića.
Svakako je za respekt kada se neko smatra toliko interesantnom ličnošću da na više stranica govori o svojoj životnoj filozofiji. Ali ne bi bilo na odmet da se malo bavi i svojim poslom. U tom slučaju možda ne bismo uvek bili usamljeni u ovim bitkama za interese Vojvodine. Ali ako nedostaje hrabrosti u doslednom zastupanju interesa, onda ipak ne zaslužuje pažnju Playboy-a. Pošto su to novine hrabrih muškaraca.
