Reči lete?
Juče smo u Narodnoj skupštini imali dan posvećen poslaničkim pitanjima u vezi s aktuelnom temom. To je način rada kada se na predlog neke poslaničke grupe nadležni ministri odgovaraju na pitanja u vezi neke unapred određene teme. Ili nekih određenih tema. Juče su naime istovremeno na dnevnom redu bile dve teme, koje se ni na koji način ne mogu smatrati srodnima: pregovori u vezi Kosova, na predlog radikala i prodaja Telekoma na predlog DSS-a. (Na normalnim mestima bi se ove teme razmatrale različitim danima).
Nisam imao nameru postaviti pitanje ni u vezi jedne od ovih tema, ali sam naravno sišao u salu. I shvatio sam zašto je dobro što je sredinom marta prilikom rekonstrukcije Vlade spojeno Ministarstvo kulture i Ministarstvo informacionog društva. Tada je ta odluka delovala neodbranjivo. Prvi ministar koji se juče naime pojavio u sali, bio je Predrag Marković ministar kulture, informisanja i informacionog društva. (On je naravno bio nadležan za pitanja u vezi Telekoma).
Kretao sam se ka stolu predsedavajuće da prijavim Rizu Halimija za diskusiju u vezi Kosova, kada mi se Marković obratio rečima: „Jesam li sve uradio kako smo se dogovorili?“ Odjednom nisam znao na šta misli.
Sa Markovićem sam se prvi put sreo 14. marta 2004. On je tada bio predsednik Narodne skupštine, a ja funkcioner Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine. Kao novopečeni predsednik Parlamenta tog dana je primio čelnike nacionalnih saveta. Tada sam prvi put bio u zgradi Narodne skupštine.
I kasnije smo se povremeno viđali. Na Paliću, u Subotici, u Segedinu. Više puta smo bili pozvani (sa Laslom Jožom i Laslom Vargom) na sastanke predsednika srpskog i mađarskog parlamenta, organizovanih različitim povodima.
2007. kada smo mi postali narodni poslanici, Marković već nije bio. Ali smo se s vremena na vreme sretali na prijemima, a došao je i na svečanu akademiju Saveza vojvođanskih Mađara povodom 15 godina postojanja stranke, 2009. godine. Tim prilikama smo pomalo evocirali uspomene, a pričao je i o svojim razgovorima sa mađarskim piscima poslednjih decenija. Bio je i ostao interesantna ličnost političkog života Srbije. Pre mesec i po dana se vratio u javni život, postavši ministar. U skupštinskoj raspravi povodom izbora rekonstruisane Vlade govorio sam o tome da se ima šta uraditi u interesu unapređenja stanja u vezi kulture manjinskih zajednica. Odmah mi je stavio do znanja da je spreman za saradnju.
6. aprila je Lasla Vargu i mene primio u ministarstvu. Kako se to obično navodi u saopštenjima: razgovarali smo o otvorenim pitanjima. Zaključili smo da u vezi manjinske kulture postoje nerešeni, ali ne i nerešivi problemi. Između ostalih razgovarali smo i o jednom problemu čije rešenje nismo uspeli izdejstvovati od 2003. godine. Ni sa jednim ministrom kulture (a bilo ih je najmanje 3 od tada) nismo mogli naći zajednički jezik u vezi konkursa za otkup knjiga. Suština problema leži u tome da su izdavači knjiga na manjinskim jezicima bili isključeni iz konkursa koje je ministarstvo raspisivalo svake godine, zahvaljujući čemu su biblioteke na teritoriji Srbije bile onemogućavane u tome da izaberu neke naslove na manjinskim jezicima. Npr. biblioteke u Kanjiži, Adi, Bečeju su mogle naručivati isključivo publikacije na srpskom jeziku.
Na tom nedavnom sastanku smo se dogovorili da će ministar proširiti konkurs i na manjinske izdavače, odnosno naslove. Nadali smo se da će se držati dogovorenog. Međutim, s obzirom na moja dosadašnja iskustva u političkom životu Srbije, nisam ni pomislio da će već 2 nedelje posle sastanka biti objavljen novi konkurs za otkup knjiga. I da će sadržati sve one elemente u vezi kojih smo se dogovorili.
Na to je juče aludirao Marković kada me je u sali pitao: „Jesam li sve uradio kako smo se dogovorili?“. Otišao sam gore u svoju kancelariju i pogledao objavljen konkurs na sajtu ministarstva. Da, sve je tako uradio. Posle 8 godina razgovora, pregovora, borbe, pisanja pisama i ovaj problem može biti skinut sa dnevnog reda.
