Pozicijski rat
Ove nedelje se nastavljao rat. Mislim na onaj u vezi učeničkog i studentskog standarda. Ovaj rat nije bio nalik na onaj koji se odigrao u tajvanskom parlamentu prošle godine, ali smo u sredu ipak uspeli da napravimo raspravu od skoro sat vremena u vezi naših amandmana. Bio je to kao 2007. mnogo puta, a od tada ponekad. Laci Varga i ja na jednoj strani, a aktuelni ministar na drugoj. A neki iz drugih poslaničkih grupa su statirali.
Stenografske beleške te rasprave iznose 11 stranica, ali vredi pročitati. Iz njih se vidi da se u parlamentu mora vodi bitka u vezi svakog zareza. Kao i da pojedini pripadnici nacionalnih manjina koji sede u drugim poslaničkim grupama umesto da ćute (kada nas već ne podržavaju) govore protiv naših amandmana. Čime dokazuju da ne poznaju materiju. I da su podaničkog mentaliteta.
Mi smo izneli argumente o kojima sam pisao u prošlonedeljnom postu bloga, a ministar je konstantno zamenjivao teze. Po njemu je kod nas bolji položaj pripadnika nacionalnih manjina nego u mnogim državama članicama EU, tako da nije pošteno što mi obmanjujemo javnost tvrdeći da se odbijanjem naših amandmana manjinci mogu postati ugroženi.
Mislim da bez obzira na sve, zna i on: uopšte se i ne radi o tome. Ali mi ne možemo ništa da izgubimo. Situacija nije komplikovana, jer čl. 23. važećeg Zakona o nacionalnim savetima eksplicitno kaže da su : „pojedinačni pravni akti doneti bez odgovarajućeg predloga ili mišljenja nacionalnog saveta protivzakoniti, odnosno ništavi”. Bez obzira na to šta bude pisalo u zakonu o učeničkom i studentskom standardu, sud će poništiti imenovanje direktora učeničkog ili studentskog doma ako je to učinjeno bez konsultovanja nacionalnih saveta. Zbog toga bi bilo elegantnije prihvatiti naše amandmane. Nemamo šta da izgubimo zbog toga što ćemo svakako (ovako ili onako) zaštititi kolektivna manjinska prava zagarantovanih Ustavom. U Skupštini ili na sudu. Mi mislimo da bi za ministarstvo prvi slučaj bio bezbolniji.
Smatram velikim uspehom što je u sredu Tanjug otprilike ovako sumirao dešavanja dana: današnji skupštinski rad su obeležili razgovori (izvestioca za Srbiju EP) Jelka Kacina sa predstavnicima poslaničkig grupa, kao i polemika poslanika SVM-a sa ministrom prosvete. I mađarski mediji su dovoljno pažnje posvetili temi (mislim na vojvođanske). Nije ni to beznačajno da sam ove nedelje (zahvaljujući ovoj temi, kao i poseti predsednika Šoljoma, izjavama Tomislava Nikolića u vezi nas, raspisanim izborima za nacionalne savete) imao prilike da gostujem na Vestima B92 i u Jutarnjem programu RTS. I za jednu manjinsku i regionalnu stranku je bitno biti prisutan na nacionalnim elektronskim medijima.
Ministar je u nedostatku argumenata (možda upravu zbog toga) ostao na svojim pozicijama. Barem do sada. Bez obzira na to, Parlament još može da podrži naše stavove. Već smo i počeli pregovore. Jedna poslanička grupa vladajuće većine će nas podržati. A jedna druga isto nije nastupila odbijajuće na razgovorima. Mnogo što šta će se dešavati ovih dana u pozadini.
Prema Vojnoj enciklopediji (Beograd, 1965.): pozicijski rat je „način vođenja ratnih dejstava koji se karakteriše frontalnim, sporim, dugotrajnim i teškim borbama koje ne mogu dovesti do odsudnog rešenja, a vode se oko zauzimanja ili držanja položaja, na neprekidnom, stabilizovanom frontu strategijskih razmera...”. Bili smo aktivni učesnici toga ove nedelje. Naredne nedelje ćemo morati doći do „odsudnog rešenja”. U utorak će naime biti glasanje.
