O pozadini
Pišem blog od februara. Počeo sam jer sam mislio da je potrebno da malo slobodnije, neformalnije pišem o radu u Parlamentu. I ne samo o tome. O doživljajima, važnim pitanjima javnog života, ponekad i o radostima privatnog života.
Mislio sam da je dobro da pored dosadnih saopštenja, žanrovski ozbiljnih skupštinskih govora, intervjua, i u blogu objavljenom na mom sajtu iznesem mišljenje o nekim pitanjima. Pre ili kasnije će i ovo biti očekivanje u političkom životu Srbije. A onda je već dobro što ranije početi.
U februaru nisam znao da sam prvi političar u Srbiji koji piše blog. Kasnije se ispostavilo da se ni posle nisu mnogi priključili. Barem ne od političara koji učestvuju u kreiranju politike na republičkom nivou. Mogao bih spomenuti narodne poslanike LDP-a. Ili ambasadora Ujedinjenog Kraljevstva, Stephen-a Wordsworth-a, koji piše postove na engleskom i srpskom. Prema mojim informacijama samo nas dvojica blogujemo na 2 jezika. Ja prevodim svoje postove sa mađarskog na srpski jer postoji interesovanje. I mnogo Srba poštuje naše jasne stavove o Vojvodini, EU ili NATO.
U regionu ima više blogera. U Mađarskoj, bivši premijer Ferenc Đurčanj, šef poslaničke grupe FIDES-a, Tibor Navračič (da spomenem obe strane), ministar Čaba Molnar. U Rumuniji, Hunor Kelemen, dugogodišnji poslanik i kandidat za predsednika Republike tamošnje stranke Mađara.
Postove bloga navedenih kolega redovno pratim. Interesantno ih je upoređivati. Ima onih koji pišu slobodnije, a i onih čiji blogovi više liče na političke besede. Možda je to najteže: pisati u interesantnom stilu i sažeto o komplikovanim političkim temama. Ni ja ni oni ne uspevaju u tome uvek.
Od februara sam svake nedelje napisao 1 post (izuzev u avgustu kada se baš ništa nije događalo na političkoj sceni). Nije bilo baš uvek jednostavno da ubedim sebe da nešto napišem. Nisam baš tip pisca. I dosta je naporno, plus treba naći vreme. Ali se i u mom slučaju obistinila rečenica jednog mađarskog pisca da ne piše zbog toga što mnogo zna o svetu, nego zbog toga da bi pišući što više saznao o njemu.
Tako sam posle izvesnog vremena shvatio da pisanje bloga (bez obzira na to što nije uvek jednostavno sesti i nešto napisati) pomaže moj parlamentarni rad. Npr. još sam u julu pisao o neophodnosti priključenja Srbije NATO-u. U tom postu sam sve argumente napisao. Sada, u oktobru kada Parlament raspravlja o paketu zakona iz oblasti odbrane, posao mi je bio samo da i u skupštinskom govoru kažem ono što sam već napisao u blogu. Nije bilo potrebno da se pripremam za taj „nastup”.
Ovo je 31. post bloga. Posle prvih 30 je možda opravdano što sam malo pisao i o pozadini blogovanja. Ove nedelje je ionako NATO-pitanje najaktuelnije. A o tome sam već pisao. Sledeće nedelje nova tema. I novi post bloga.
