O neophodnosti hrabrosti
Mađarski pisac Šandor Marai (Márai Sándor) u Knjizi o travama kaže: „...prosvećenost i obrazovanost je otkrivanje i podnošenje istine – pravog poznavanja svih stvari”. I dodaje: „za prosvećenost i obrazovanost, to jest za upoznavanje stvarnosti i istine, neophodna je ogromna hrabrost”.
Kako li stojimo sa „prosvećenošću i obrazovanošću” u Srbiji? Birokratskim rečnikom bih mogao konstatovati: možda pokazuje tendenciju poboljšavanja. Na moje najveće iznenađenje, naime, i istaknute ličnosti iz Demokratske stranke su prethodnih dana za medije govorili o neophodnosti hrabrosti.
Prvo je moj kolega poslanik Aleksandar Vlahović (ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi) izrekao da sledeći premijer mora biti neko ko je dovoljno politički hrabar da bi preduzeo neophodne, ali istovremeno nepopularne mere. Između ostalog treba predefinisati poresku politiku, reformisati državna javna preduzeća, penzijski sistem...
Sledećeg dana je raniji potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić (ministar finansija u Vladi Zorana Đinđića) konstatovao da će sledeća vlada morati što pre započeti pristupne pregovore sa Evropskom unijom, a istovremeno treba da bude hrabra prema ekonomiji, fiskalnoj politici, ali i pitanjima u vezi Kosova.
Nisam verovao sopstvenim očima. To znači da Demokratska stranka želi da promeni svoj dosadašnji pristup, koji su karakterisali plesni koraci: jedan desno-jedan levo, jedan napred-nazad dva? Naivni, bolje rečeno savesni ljudi, koji prate politiku mogu poverovati da je dodeljivanje statusa kandidata stimulativno delovalo na vodeću političku snagu države. Videćemo.
Ali zašto da ne? U četvrtak uveče je (nadam se) postalo nepovratno približavanje Srbije Evropskoj uniji, sada već i zastave EU možemo istaći na zgrade državnih organa, može se poboljšati naša slika u svetu, strani investitori mogu doći u značajnijem broju, možda čemo moći dobiti više sredstava iz Brisela... To su velike stvari, iako nisu epohalne, kako je to u napadu iskrenosti rekao predsednik Tadić. A u pravu je i Đelić. Što ranije treba započeti pristupne pregovore.
Drugim rečima: trebamo unapređivati, poboljšavati naše odnose sa Kosovom. Trebamo postići dogovor ili potpisati sporazum vezano za energetiku, telekomunikacije, saobraćaj, osim obrazovnih i zdravstvenih trebamo ukinuti institucije na Severu Kosova, otkloniti barikade, omogućiti EULEKS-u da na čitavoj teritoriji obavlja mandat. O detaljima Đelić nije govorio, ali se iskreno nadam da je mislio na ove korake, kada je govorio o nephodnosti hrabrosti vezano za Kosovo. Bez toga, naime neće ići.
Treba jasno reći: radujemo se kandidaturi, ali ako neće biti dovoljne doze hrabrosti u budućnosti, ne možemo dalje. Posle decembarskog debakla, na predlog premijera Mađarske Viktora Orbana, Evropska unija je umesto juna već u februaru stavila na dnevni red pitanje dodeljivanja kandidature. Trebalo bi iskoristiti šansu koju su nam u četvrtak uveče pružili predsednici država i vlada članica EU. Strpljenja nikad manje!
