Nadanja
Od 5. do 15. decembra nije bilo skupštinskih aktivnosti. Tako nešto nije zabeleženo prethodnih godina. Čudno je što smo 10 dana „bacili kroz prozor“, a da će sada sve do kraja godine postojati neizvesnost oko toga da li će biti dovoljno vremena za donošenje budžeta.
Do „ prinudnog odmora” nije slučajno došlo. Već smo se mogli navići na to da kada se nešto važno dešava u državi ili u vezi države, onda se Narodna skupština „šalje na odmor”. To se desilo pre hapšenja Mladića i Hadžića i, ako me sećanje ne vara, Karadžića. Kao i sada, nekoliko dana pre donošenja odluke Evropskog saveta o kandidaturi Srbije. I nekoliko dana nakon toga – dok se malo strasti ne smire.
Kao kad roditelji nalože detetu da izađe iz sobe. Jer će biti reči o ozbiljnim stvarima, koje se samo roditelja tiču. Toliko o funkcionisanju predstavničke demokratije u Srbiji. Jasno je šta je bio cilj. Nije celishodno pružiti mogućnost narodnim poslanicima da se u direktnom prenosu oglase npr. u vezi mantre „i Kosovo i EU”.
Tako se desilo da je poslednje skupštinsko dešavanje bilo usvajanje Zakona o rehabilitaciji, 5. decembra, a kada smo sledeći put seli u klupe, već smo konstatovali ostavku Božidara Đelića, potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije. Između ova dva dešavanja, vreme je teklo u znaku nadanja. Od prvog do poslednjeg stanovnika države, svi smo se nadali da će svaka država članica EU uvideti da je Srbija zaista veoma, veoma evropska zemlja.
Od 9. decembra je uvidela svetlost dana i to da premijer Mađarske, Viktor Orban (Orbán Viktor) ima ogromne zasluge vezano za to da će tema kandidature biti ponovo na dnevnom redu već u februaru. Do tada bi, međutim – kada smo već dobili još jednu šansu – rukovodstvo države imalo šta da uradi. Mislim, osim samoobmane i zamajavanja građana.
Jučerašnji dan mi, međutim neće ostati u sećanju zbog toga što je ponovo zasedao Parlament. Mnogo je značajnije s jedne strane to što je stupio na snagu Zakon o rehabilitaciji, a s druge da je sada prvi put delegaciji Saveza vojvođanskih Mađara bilo omogućeno da razgovara o nacrtu budžeta pre nego što ga prihvati Vlada. Na inicijativu predsednika Vlade, Mirka Cvetkovića, sastali smo se sa Dušanom Nikezićem, državnim sekretarom u Ministarstvu finansija. Jasno smo rekli da je naš stav isti onaj koji je već godinama. Insistiraćemo na tome da budžet stvori uslove za ekonomski razvoj Vojvodine. Predlog budžeta ovih sata treba da stigne u Skupštinu.
Juče sam imao još jedan interesantan doživljaj. Dao sam intervju makedonskoj „Televiziji Alfa“. Novinar skopljanske televizije sa državnom frekvenciju mi je pitanja postavljao na makedonskom, a ja sam odgovarao na srpskom. Oznojao sam se u toku dvadesetominutnog razgovora, jer su doduše ti jezici veoma slični, ali je ipak bila potrebna velika (da ne kažem: golema) koncentracija da bi tačno razumeo pitanja. Interesantno je da Makedonce interesuje položaj Mađara, Vojvodina, i naravno ostvarivost mantre „i Kosovo i EU“. Ne mislim da su moji odgovori bili iznenađujući. Naravno pod uslovom da sam uspeo da odgovorim na postavljena pitanja. Nadam se da je tako bilo.
