Most
Fotomontaža Jožefa Gergelja (Gergely József) na najbolji način prikazuje šta se desilo ove nedelje. Ađanska i senćanska gradka kuća i kanjiška rimokatolička crkva (ako dobro vidim) prelaze Tisu. Vraćaju se kući.
Prema mađarskom hitu iz devedesetih godina (u slobodnom prevodu): „Put do kuće je opasan”. Ili barem trnovit i dugačak. Tri bačke opštine su 1992. godine preplivali Tisu u pravcu Banata. Postavljajući svetski rekord jer se sve odigralo za par trenutka. Uredba vlade je bila pojas za spasavanje.
Milošević i društvo su smatrali da je celishodno mađarsko biračko telo podeliti na 2 dela, s obzirom da su tada još postojale izborne jedinice. Mađari su bili u manjini i u subotičkom okrugu i u kikindskom. Isto se desilo i sandžačkim Bošnjacima i Albancima iz Preševske doline.
Za to su postojali isključivo nacionalistički razlozi. Izborni sistem je odavno promenjen, cela Srbija je jedna izborna jedinica Ali je u međuvremenu svima postao simpatičan ovo nenormalno rešenje. Da bačke opštine budu u Banatu. Pa i svim Vladama od 2000. Odredbe mnogih zakona su bazirane na ovaj sistem. Logiku neprirodnih upravnih okruga su sledile privredne komore, policijske uprave, filijale fonda za zdravstveno osiguranje, registarske tablice...
Skupštine 3 kvazibanatske opštine su u više navrata usvajali akte kojima su inicirale vraćanje normalnog stanja. Banat je Banat, Bačka je Bačka. Pisma su ostali bez odgovora bez obzira na to što su uvek dostavljani aktuelnom premijeru, ministrima. Nisu ni stigli do poštovanih naslova.
Kada smo pre 3 godine ušli u Parlament, promenu granica upravnih okruga smo zacrtali kao jedan od glavnih ciljeva. Imali smo jako puno skupštinskih diskusija koje su delimično ili u celini bili posvećeni ovoj temi. Ali je i ovako jedan slušalac u kontakt emisiji Radija Novi Sad pre 2 nedelje rekao da u Skupštini još nikad niko nije inicirao rešenje ovog problema.
A realnost je da se postepeno razgrađuje sistem od pre dvadesetak godina, koji je ustanovljen ignorisanjem geografskih, privrednih, logičkih činjenica. To se naravno ne događa slučajno. U Parlamentu već svi znaju gde se nalazi Kanjiža, Senta i Ada. Sa našim amadmanima smo prošle godine uspeli da stavimo na normalne osnove područja privrednih komora, Kanjiža će imati svoje registarske tablice (KA), a sada smo rešili i oblasti unutar statističkih regiona. I sam sam se iznenadio kada je u sredu nakon mog dvadesetominutnog govora u Skupštini, Mlađan Dinkić zatražio reč i najavio: Vlada prihvata naš amandman. Naravno, svi argumenti su na našoj strani (koje sam i izneo). Ali je to tako bilo i prethodnih 18 godina.
Već se naravno javljaju skeptični i oni kojima nikad ništa ne odgovara. Nije ovo toliko bitno, kažu. Ali prethodnih godina ni sa jedne tribine nisam mogao otići u ovim opštinama a da me nisu pitali kada ćemo rešiti okruge. A inače: „Dinkić je već obećavao kule i gradove, besplatne akcije... pa šta”. I to se može čuti od srede.
Ali ima i drugačijih mišljenja. Juče me je na skupštinskom hodniku zaustavio jedan od lidera opozicije, sa ciničnim osmehom na licu rečima: „znači vratili ste Adu, Sentu i Kanjižu? Kako je to da vi u svemu uspete, a ja niučemu?” Nije to baš naravno tako, ali je konstatacija za razmišljanje.
