More knjiga
Juče sam svratio do Sajma knjiga. Poslednji put sam bio pre 10 godina još u studentskim danima. Tih godina, u vremenu potpune (samo)izolacije Međunarodni beogradski sajam knjiga je za državu predstavljao jedan od malobrojnih dodirnih tačaka sa civilizovanim svetom. Ovogošnji je već 54.
Stigao sam oko 12. Cilj mi je bio da posetim štand novosadskog Foruma. Tačnije pokrajinskih sekretarijata za kulturu i nacionalne manjine na kojem posetilac može da stekne sliku o izdavačkoj delatnosti nacionalnih manjina. Imao sam veliku sreću. Ove godine je 800 izlagača smešteno u 4 hale. Prvo sam ušao u onu sa nazivom 1A i posle samo 50 metara sam spazio ćirilički natpis: „Izdavačka delatnost na jezicima nacionalnih manjina iz Vojvodine”.
Ja nisam stigao najavljen i uz pratnju kamera kako bi to učinili mnoge kolege-političari, ali sam naišao na izuzetno prijatan prijem. U pratnji saradnice pokrajinskog sekretarijata za kulturu krenuo sam u razgledanje štanda na kojem se nalazi više od 100 izdanja 12 nacionalnih zajednica. Pored knjiga Foruma, odmah su mi pažnju odvukle knjige na makedonskom. Istinski sam se iznenadio koliko dela je izdavačka kuća te zajednice uspela da „proizvede” za samo godinu dana. Kao i zbog toga koliko ljudi je ušlo, pogledao knjige za samo 15 minuta koliko sam proveo na tom štandu.
Žao mi je što među 300 inostranih izdavača nisam uspeo da nađem nijednog iz Mađarske. Sigurno ima nekog racionalnog objašnjenja, ali mi nije jasno zbog čega nema knjiga iz naše matične države kada već ima npr. izraelskih, japanskih, brazilskih. I naravno evropskih. Ove godine je inače počasni gost sajma Grčka.
(Nekoliko dana ranije je ipak bilo i „mađarskog uspeha”. Izdavačka kuća „Jelenkor” iz Pečulja je dobila nagradu „Dositej Obradović” za doprinos promociji srpske savremene književnosti.)
Kako sam napustio „štand nacionalnih manjina”, u potpunosti mi je postalo jasno zbog čega je ovogodišnji sajam dobio moto: more knjiga. Pored, svakom expo-u svojstvenom žagorom i masom ljudi, suočio sam se sa neverovatno velikim brojem knjiga. Sa sprata hale se moglo najbolje osetiti: bilo gde da pogledaš, svugde isto: brdo i more knjiga. Šetao sam svega pola sata, ali su mi se oči jako umorile. Razmišljao sam o tome da ću još pogledati samo pravna izdanja Službenog glasnika i vratiti se u Parlament, kada me je zaustavio čovek sa dugom kosom i bradom.
Radovan Vlahović mi je rekao da moram posetiti njihov štand. Na spratu hale 4. „Na repu sajma”, kako je rekao. Pa mi je otkrio činjenice dok smo se probijali kroz masu: on je direktor Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa i pesnik. Piše o atmosferi banatskog života i o Banaćanima. A inače njegov zavičaj nije ništa drugo, već Banat. A ravnopravni „konstitutivni” narodi njegovog zavičaja su Srbi, Mađari i Rumuni. Sad je objavljen mađarski prevod njegove antologije pesama „Moj gospode”.
Polako smo stigli do „repa sajma”. Poklonio je po jednu knjigu svakom članu Poslaničke grupe manjina. Nama mađarski prevod, a Bošnjacima i Rizi original na srpskom. Sve sa posvetom. Takva je banatska velikodušnost. „Za mog poslanika” napisao je u moju.
