Još jednom o rebalansu
I sada smo uspeli. Kao u decembru, i sada smo se uspeli izboriti za 7% Vojvodini. U minut do 12.
Ne sećam se da je bilo kada SVM pratila ovakva konstantna medijska pažnja kao u protekloj nedelji. Pre svega mislim na pisane i elektronske medije na srpskom jeziku.
I kako je vreme teklo, sve je manje bilo naslova članaka tipa: „ucene Mađara”. A srazmerno tome se povećavao tabor onih, koji su razumeli ono što sam već u prošlonedeljnom postu bloga detaljno analizirao. Ne možemo spadati u red civilizovanih, evropskih država ukoliko Vlada ne poštuje sopstveni Ustav.
Naravno, bilo je i vedrih trenutaka u ovom natezanju. U jednom begradskom dnevnom listu je osvanuo naslov: „SVM: «Mirko je prevarant»”, aludirajući na moju izjavu da mi se čini da Vlada ipak ne želi realizovati dogovor od prošlog petka.
Na kraju su ga ipak morali. Borba je rešena u minut do 12, na stari dobar beogradski način. Noću, u skladu sa dobrim običajima. Uvideli su da je SVM nepokolebljiv, a da bez nas neće biti 126 glasova „za”. Ne sumnjam da su nas pokušali nadomestiti. Bez rezultata.
Za razliku od decembarskog slučaja paketa pravosudnih zakona, sada čak ni LDP nije srušio ono što smo danima gradili.
Bilo je naravno neuverljivih pokušaja tipa: „biće to naknadno rešeno”, ali je Vlada naposletku nekoliko sati pre glasanja ipak usvojila zaključak u skladu sa kojim će Vojvodina dobiti 7%. A u sredu u 21, posle 4 sata glasanja je rebalans već i bio usvojen.
Ipak je Ustav ispoštovan. Interesantno je da je Tadić već tog tana „najavio” izmene Ustava, u interesu smanjenja broja poslanika, i zbog toga da bi i druge regije, a ne samo Vojvodina imale nadležnosti, ali je ovo već posebna priča. To se inače naziva: vrhunsko licemerje.
Na kraju: šta su pouke? Principijelnost, upornost, nepokolebljivost se isplate kada je čovek u pravu. Ne sumnjam da će se i ovako javiti teškoće u realizaciji vojvođanskog budžeta. Mi smo ovoliko mogli učiniti. Šta bi bilo da nije bilo „ucena Mađara”?
Jasno je i to da se u Parlamentu ne mogu svi podmititi ili kupiti, kako to misli ogroman tabor javnog mnjenja kojima Narodna skupština nije omiljena institucija.
Nadalje: nije iluzija misliti da jedna manjinska stranka, koja isključivo odgovara svojim biračima, sa svega 4 mandata, s vremena na vreme, u određenim slučajevima može presudno uticati na formiranje državne politike. A mogao bih to formulisati i uz pomoć metafore o slonovima i miševima. Ali je to već neko drugi učinio.
