Jesen
Danas je u 11 i 5 stigao jesen. A u zoru vest da je Vlada povukla iz procedure amandman kojim je bilo predviđeno brisanje principa kolektivne krivice. Kada je nacrt zakona o vraćanju oduzete imovine (restituciji) u avgustu ugledao svetlost dana odmah smo jasno rekli da ne možemo prihvatiti da se iz ovog procesa bez izuzetka isključe lica, koja su bila pripadnici tzv. okupacionih snaga, kao i njihovi naslednici. Vlada nije prihvatila amandman SVM-a, ali je podnela svoj, koji je bio veoma sličan našem. Za nas prihvatljiv. Pa ga je povukla.
Ubeđeni smo da odgovornost može biti jedino individualna. Prosto je neverovatno da u 2011. godini treba objašnjavati da onaj koji se npr. 1942. u Bačkoj odazvao na vojni poziv države koja je tada na toj teritoriji vršila suverenitet, nije automatski ratni zločinac, čijim potomcima treba oduzeti pravo na povraćaj imovine.
Šta je mogao da uradi taj Mađar – ili Hrvat, pa i Srbin – iz Subotice? Ili se odazvao na vojni poziv ili je pobegao u inostranstvo. Ali gde u inostranstvo?!
Vojnik je (gledajući veliki prosek) uglavnom žrtva, a ne počinilac. Treba da ostavi svoj dosadašnji život, porodicu i služi kao topovsko meso. Ovim naravno ne želim reći da nema ogromnog broja onih vojnika koji izvršavaju ratne zločine ili druga krivična dela. Ima ih, jer je to sastavni deo rata već milenijumima. Ali je odgovornost uvek na čoveku, a ne na naciji.
Ne razumem šta je razlika između Mađara iz Subotice koji je prisilno mobilisan u Vojsku Mađarske 1942. i Mađara iz Sombora koji je 1992. prisiljen da obuče uniformu JNA. Ili obrnuto. Da li su i „dobrovoljci” od pre dve decenije bili ratni zločinci? Naravno da nisu. Više bi rekao da su bili žrtve.
U devedesetim su i brojne opozicione političare u sred noći odvodili na hrvatski front. Npr. i Nenada Čanka. Da li je on ratni zločinac zbog toga što se odazvao na vojni poziv. Naravno da nije. Baš suprotno. Setimo se samo demonstracije za mir u Senti 1991. Onog događaja iz čije slave i dan danas živi.
A šta je Liga Socijaldemokrata Vojvodine saopštila juče? „Ovim amandmanom Vlada vrši reviziju istorije i relativizuje antifašističku borbu”. Ovo mišljenje dele skoro sve parlamentarne stranke. Liberalno demokratska partija (Čeda Jovanović), Socijaldemokratska partija (Rasim Ljajić), Socijalistička partija Srbije bore se međusobno u disciplini koja bi se mogla nazvati kvazi-antifašisam. Ovo rešenje je ideološki neprihvatljiv – kažu. A Demokratska stranka „mudro” ćuti. Naloženo je ostalima da izvršavaju prljave zadatke. To su evropske snage.
A mi mislimo da je ponovno potvrđivanje principa kolektivne krivice nespojivo sa načelom evropljanstva. Brisanje kolektivne odgovornosti je civilizacijska tekovina. Nije sporno da ratnim zločincima ne treba omogućiti povraćaj imovine. Samo u zagradi da naznačim da se ne sećam da je bilo kom ratnom zločincu iz devedesetih godina (o kome je to utvrđeno i pravosnažnom sudskom presudom) oduzeta imovina. Ali one koji su se odazvali vojnom pozivu ne treba kolektivno proglasiti krivima. Umesto toga bi trebalo staviti van snage npr. odluke o kolektivnoj krivici Mađara iz Čuruga.
Nema trenutno nijedne parlamentarne stranke koja bi razumela, odnosno želela razumeti o čemu govorimo. Nečuveno. Ali što je još bitnije, to je zaista tužno. Ovakva je jesen 2011. u Srbiji koja se kreće ka Evropi.
