Između mature i prijemnog
(Izvinjavam se svima koji su na osnovu naslova očekivali temu vezanu za prosvetu. Ovde će biti reči o nečem drugom.)
Misija OEBS-a (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) u Srbiji radi 10 godina. Tim povodom je u ponedeljak bila organizovana grandiozna konferencija u beogradskom Hotelu Continental. Bili su prisutni ljudi iz državnog vrha, 3 ranija i naravno sadašnji šef misije, predstavnici mnogih uticajnih nevladinih organizacija.
Posle prepodnevnog svečanog plenarnog dela, popodne su bile organizovane panel diskusije. Na jednom je tema bila stanje na jugu Srbije, na drugom reforma pravosuđa, trećem policija u očima građana, četvrtom uloga medija u tranziciji...
Jako sam se iznenadio kada su me pre 2-3 nedelje pozvali telefonom da budem jedan od uvodničara na panelu koji će se baviti manjinskim pravima. 4 ličnosti su zamolili da izlože svoja viđenja: profesora prava i direktora Beogradskog centra za ljudska prava Vojina Dimitrijevića, poverenicu za zaštitu ravnopravnosti Nevenu Petrušić, ranijeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića i mene.
Nikad pre nisam govorio na sličnoj manifestaciji. Sedeli smo ozvučeni, na malom podijumu u jednoj od najvećih konferencijskih sala hotela, između nekih velikih ekrana. Moderatorka je bila Antonela Riha. Poznata tv novinarka je ranija vodila „Poligraf” na B92, a trenutno radi na RTS. U maju 2007. sam bio kod nje u „Poligrafu”. Mislim da je to bio moj prvi duži „live” nastup na srpskom jeziku. „Šta se sve od tada dešavalo” – razmišljao sam kada je posle profesora Dimitrijevića došao red na mene.
Trebalo je reći u 8 minuta šta mislim o „građenju kulture inkluzije u Srbiji”. Govorio sam o tome da se bez ostvarenja principa vladavine prava ne može očekivati rešavanje otvorenih problema nacionalnih manjina. Država i sama sebe treba smatrati vezanim zakonima. Svest o tome kod nas još nije sazrela.
U proteklih 10 godina je došlo do nespornog napretka (Ustav priznaje kolektivna prava, Parlament je ratifikovao više značajnih međunarodnih sporazuma iz sfere zaštite manjinskih prava, usvojen je zakon o nacionalnim savetima), ali mnogi još ne shvataju da država mora raskinuti sa praksom prema kojem „jednom rukom daje, a drugom oduzima”. Pojedina rešenja kasnije donetih zakona iz sfere obrazovanja, kulture, informisanja ne smeju predstavljati korak unazad u odnosu na „pravila igre” definisana važećim zakonima.
Ne možemo govoriti o poštovanju prava manjinskih zajednica sve dok se može dogoditi da npr. predlog zakona o kulturi ne sadrži sintagmu „nacionalna majina” i dok moramo podneti skoro 10 amandmana u Skupštini da bismo pokušali spasiti ono što se spasiti može. I to je samo 1 primer iz naše prakse. Samo ću u zagradi dodati da postoji i takva stranka vojvođanskih Mađara čiji predsednik se javno zalaže za to da se primenjuje onaj zakon koji je iz ugla ostvarivanja kolektivnih prava manjinskih zajednica nepovoljniji.
Neko je jednom rekao da je demokratija režim punoletnih naroda. Na osnovu iskustva iz proteklih 10 godina možemo zaključiti da je Srbija možda već stigla do mature ali je prijemni za fakultet još dosta daleko.
