Istinska?
Istinska decentralizacija ili predizborni trik Mlađana Dinkića? Ovako bismo mogli formulisati (retoričko) pitanje vezano za ovonedeljni rad Narodne skupštine.
U sredu smo obavili načelnu raspravu u vezi Dinkićevog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave. U prethodnim nedeljama je kompletna beogradska štampa izveštavala o tome da je Velika sala prazna za vreme zasedanja, iako se raspravlja o važnim zakonskim predlozima koji su neophodni za dobijanje statusa kandidata u EU.
E, sad je bilo drugačije. Rad ove srede me je podsećala na vreme kada smo pre nešto više od 4 godine prvi put seli u poslaničku klupu. (Izuzev sitnice da je sada i Dinkić „samo” poslanik.)
Nastala je (blago rečeno) živa rasprava o predlogu zakona Ujedinjenih regiona Srbije (devojačko ime: G17+). Nije ni čudo što je bilo tako jer je svima bilo jasno da se ovaj predlog mogao naći na dnevnom redu samo zbog toga što je Mlađa ostalim strankama vladajuće većine (da pozajmimo citat iz filma „Kum“) dao ponudu koja se ne odbija.
Oni su revnosno potpisali zahtev za sazivanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine sa tom 1 tačkom dnevnog reda.
U sredu smo opet samo mi iskakali iz šina. Ne samo zbog toga što SVM nije podržao zahtev za stavljanje na dnevni red spomenutog predloga, već i zbog toga što smo i formulisali određene naše dileme. Prvo Arpad Fremond na sednici Odbora za poljoprivredu Parlamenta, pa ja na plenumu.
Ovde ću samo u nekoliko rečenica istaći suštinu: tačno je da bi lokalne samouprave u prvom koraku dobile više sredstava, ali bi po svemu sudeći to dovelo do toga da Republika više ne bi finansirala tzv. lokalne infrastrukturalne projekte. To je kao kad bi se roditelj svom detetu koje je upravo završilo srednju školu obratio rečima: „ sine/kćeri, povećaću ti džeparac sa 1000 na 1300 dinara, pa iz toga pokrivaj troškove svog fakultetskog obrazovanja (zakup stana, klopu, školarinu, knjige i sve što već treba)“. Bilo bi takvih koji bi se snašli, negde bi radili i nekako bi preživeli, ali i takvih koji ne bi. Tako će to biti i sa lokalnim samoupravama. To ne smemo dopustiti.
Naravno, ovi problemčići će se isplivati na videlo tek posle izbora, nakon toga što najnoviji prvoborac decentralizacije prekorači (ili, hajde da budemo optimisti: preskoči) izborni prag. Ili je barem namena predloga zakona ta.
Nije manje važno ni to da bi predlog zakona (u sadašnjoj svojoj formi) praktično onemogućio to da Vojvodina u narednim godinama dobije barem onih smešnih 7% koji su garantovani Ustavom. Povećanje deficita sa nekoliko milijarde dinara, što bi proizvelo usvajanje ovakvog zakona bi, naime to prouzrokovao. Ali kada su ljudi iz Vlade pre 2 nedelje pregovarali sa poljoprivrednim proizvođačima, onda je rečeno da su njihovi zahtevi „neispunjivi“ jer bi u tom slučaju povećao deficit i bankrotirala bi država.
U skupštinskoj raspravi na ove argumente nismo od Dinkića dobili odgovore. Iako sam imao 2 kruga replika sa njim (kao i sa Čedom Jovanovićem, ali je to druga tema).
Videćemo da li će nas Mlađa ubediti u preostalih 10 dana do Dana za glasanje. Treba mu pružiti šansu, ali je izvesno: možemo podržati samo istinsku decentralizaciju.
