Himna, tepih, granice upravnih okruga
U nihovom znaku je protekla nedelja. Prema odredbama nedavno usvojenog Zakona o Narodnoj skupštini, 2. marta je redovno prolećno zasedanje Parlamenta započinjeno na svečani način. Zbog čega smo naravno bili debelo iskritikovani.
Od 54 članova počasne jedinice Vojske Srbije (narodski rečeno: garde) je formiran špalir do glavnog ulaza. Među njima je trebalo dostojanstveno umarširati u zgradu. Na crvenom tepihu. A pre samog početka sednice je hor (činilo mi se da i njih ima najmanje 54) na balkonu otpevao himnu. Posle toga su salu napustili i članovi hora i dvojica gardista koji su držali zastave pa je počela sednica sa 38 tačaka dnevnog reda.
Gardiste u prepoznatljivoj svetloplavoj uniformi sam inače toliko izbliza poslednji put video pre dvadesetak godina, kada smo u okviru đačke ekskurzije bili u Kući cveća. Još uvek ne trepću očima.
Veliki broj analitičara, publicista je ceremoniju okarakterisalo kao (blago rečeno) preteranu. I nekoliko poslanika je iskoristilo priliku za prikupljanje jeftinih političkih poena putem širenja najobičnije demagogije, pa su rekli da poslanici ne zaslužuju tako nešto. Ovako nešto pripada samo ministrima i šefovima država.
Nisam ni ja pristalica teatralnih rituala u politici, ali se ne mogu složiti sa tim da je Narodna skupština (kao institucija) inferiornija, manja značajna od npr. Vlade. I došli smo do suštine, o čemu sam prošle nedelje i u Parlamentu govorio. Povećanje ugleda skupštine ne zavisi od toga da li će se postrojiti garda, da li će se otpevati himna ili da li će nekoliko poslanika ponavljati: „ne zaslužujemo mi to”, već od toga da li će ljudi, koje mnogi smatraju isključivo biračima osećati da narodni poslanici zbilja žele zastupati njihove interese.
Da poslanici koji dolaze iz Vojvodine prilikom budžetskog glasanja razmišljaju o interesima žitelja Pokrajine a ne o interesima svojih beogradskih partijskih centrala. Da se poslanici koji sede u skupštini ne ponašaju kao glasačka mašina već kad kad nešto kažu i u raspravi, traže rešenje određenog problema. Ugled jedne institucije uvek zavisi od autentičnosti ljudi, a ne od spoljašnosti.
Uzmimo najsvežiji primer: u trenucima kada je u beogradskom parlamentu zaorila himna „Bože pravde”, u Kanjiži je skupština opštine usvojila inicijativu kojom od Vlade Srbije zahteva vraćanje normalnih granica upravnih okruga. Opravdanost inicijative su potkrepili sa više desetina privrednih argumenata.
Mi smo u Narodnoj skupštini već više puta zahtevali vraćanje Kanjiže, Sente i Ade u severnobački upravni okrug. Uvek smo ostali sami. Ali je u SO Kanjiža sada odluka doneta jednoglasno. Drugačije rečeno: i odbornici opozicione Demokratske stranke su glasali „za”. Da li će poslanici Demokratske stranke koji dolaze iz potiskih opština konačno početi da zastupaju interese svojih opština ili će i dalje samo nemo pritiskati dugmiće u danu za glasanje kao do sada? Da li će me podržati poslednjeg četvrtka u mesecu (dan rezervisan za poslanička pitanja) kada ću pitati premijera šta još treba da se učini da bi Vlada uvidela da opštine Kanjiža, Senta i Ada nisu u Banatu ili će samo sedeti oborenih očiju?
Od ovima sličnih stvari zavisi nivo ugleda Parlamenta, a ne od prisustva plavouniformaša.
