Govor dr Balinta Pastora povodom svečane komemoracije kod subotičkog spomenika Ptice slomljenih krila
Poštovani skupe, dame i gospodo!
Danas je Dan mrtvih, praznik posvećen onima, koji više nisu sa nama. Prazninu koja za njima ostaje ispunile su uspomene, a utehu nam daju vrednosti nastale tokom zajedno provedenog vremena.
Tako i ja, od pre nekoliko dana sa ocem mogu razgovarati samo u mislima. Ali ću uvek znati šta bi mi rekao.
Kao predsednik Skupštine grada Subotice, zahvaljujem vam što ste došli da zajedno odamo počast nevinim žrtvama.
Prošlo je godinu dana, i opet smo se okupili na ovom mestu da izrazimo žal i kako bi zajedno izgovorili: čuvamo sećanje na njih. Neka njihova sudbina služi kao opomena za buduće generacije.
Živimo u vremenu kada su ovakva javna obeležavanja postala prirodna stvar, ali znamo da to nije uvek bilo tako. Trebalo je da prođe pet decenija da bismo slobodno mogli položiti cveće na neobeležene masovne grobove, i da bi se o događajima iz 1944/45. godine moglo pričati javno i bez straha. I morali smo da radimo – vrlo uporno - još dvadeset godina, da se žrtve i na državnom nivou rehabilituju. Ali smo uspeli. Na našu inicijativu, državnici Srbije i Mađarske oformili su Mešovitu mađarsko-srpsku akademsku komisiju, četiri godine nakon toga Narodna skupština Republike Srbije je osudila zločine počinjene nad civilnim stanovništvom mađarske nacionalnosti u Vojvodini, i predsednici dve zemlje su zajednički položili vence na tada otkrivenim spomenicima u Čurugu, a 2014. Vlada Srbije je uredbom ukinula kolektivnu krivicu i premijer Srbije je posetio parcelu broj 44 kako bi odao poštu stradalima.
Skoro smo poverovali da živimo u vremenima kada su činjenice i osnovne civilizacijske vrednosti došle na svoje mesto. Međutim, neke liberalne grupacije koje sebe nazivaju opozicijom, i ne mogu drugačije da se afirmišu na političkoj sceni, sada nas nazivaju fašistima, jer želimo da odamo počast svima, i to ističem: SVIM nevinim žrtvama. Strahote koje su se dogodile ne možemo promeniti i izbrisati. Kamo sreće da možemo! Ali je zato naš zadatak i naša obaveza da učinimo ono što možemo, a to je da sačuvamo uspomenu i da sprečimo govor mržnje.
I žrtve racije počinjene 1942. godine su naše žrtve. Jer mi osuđujemo svaku nepravdu, samopresuđivanje i surovost. Ko god da je počinilac.
Bedni su oni koji crpe hrabrost iz tuđe slabosti, nalaze snagu u netrpeljivosti i stiču sledbenike podstrekivanjem mržnje. Naša istorija je prepuna nemilih događaja, a i sada svakodnevno vidimo da takvi stavovi izazivaju sukob, što dovodi do još više patnje i tuge.
I sa ovog mesta im poručujemo da se izdignu iznad svojih sitnih i sebičnih interesa, kako bismo složno zakoračali u budućnost. Neka nam ovo bolno iskustvo bude putokaz da se zajedno suočimo sa neprestano vrebajućim izazovima svetskih srazmera.
Treba da budemo svesni da hvatanje u koštac sa izazovima današnjice zahteva velike napore čak i kada smo ujedinjeni, a nesuglasice dodatno kvare viziju budućnosti kojoj svi težimo.
Hvala na pažnji.
