Genocid
U današnjoj rubrici Mađar soa (Magyar Szó) „Citiramo” stoje reči Oskara Vajlda (Oscar Wilde): „Istina je ono što je najteže izreći, a najbolnije saslušati”.
U svakodnevnom govoru jedni drugima dosta puta kažemo: „istina boli”. Ali ove dve reči su samo jedna strana medalje. Slika je potpuna ako se rečenica formuliše na način kako je to učinio Oskar Vajld: i izricanje istine je teško.
Ovako je bilo i u utorak u Beogradu u trinaestočasovnoj raspravi povodom deklaracije o Srebrenici. I u 2-3 meseca koja su prethodila raspravi. Već je u staro doba kod određenih naroda bilo zabranjeno izgovoriti određene reči. Ovo pravilo važi i u većini današnjih svetskih religija. Kod nas u utorak je reč „genocid” važio za tabu. Tako je i od usvajanja teksta.
Poslanici Demokratske stranke su bili jako obazrivi da ni slučajno ne izgovore reč koja počinje slovom „g”. A desno orijentisane opozicione stranke su u svakoj 3. rečenici izgovarali „genocid”, ali samo zbog toga da bi „pozivajući se na zapadne izvore” dokazali: u Srebrenici nije bilo, nije moglo biti genocida. „Samo” zločina, krivičnih dela, ratnih dejstava.
Po mnogima nije najbitnije kojim rečima opisujemo srebrenička dešavanje od pre 15 godina, nego da li je Srbija premna da započne suočavanje sa prošlošću. Možda je tako, ali ostaje pitanje: da li je moguće suočiti se sa nečim što ne bismo želeli nazvati pravim imenom?
Na časovima filozofije u gimnaziji nikad nisam pomislio da ću jednom u Parlamentu citirati Džona Loka (John Lock). Ne znam zašto sam zapamtio baš ove misli, ali glase otprilike ovako: reči ne probuđuju uvek one ideje u slašaocu na koje je govornik mislio. Nesporazuma ima zbog toga što se iste reči koriste za različite pojmove, a jedan pojam se označava sa više reči. Zaista je to tako.
Iz trinaestočasovne rasprave se videlo i to da niko nije spreman da barem sebi prizna da su i pripadnici njegove nacije izvršili genocid protiv nekog drugog naroda. Svaka nacija je bila isključivo na strani žrtava. A kada je neko govorio o tome kakvi (da upotrebim termin iz Deklaracije) zločini su činjeni protiv njegovog naroda, odmah je sledio odgovor: konstatacije su preuveličane, stvari su se dešavale baš u suprotnoj režiji.
Smatrao sam da je korektno da 20 minuta koji pripada predsedniku poslaničke grupe prepustim bošnjačkom kolegi. Esad Džudžević je govorio ne samo o 1995., već i o dešavanjima za vreme II svetskog rata. Nije izostala radikalska reakcija. Mogli smo čuti da su sandžački Bošnjaci pre skoro 60 godina ispekli i u tepsiji poslali četničkom vojvodi sopstvenog sina.
Ja sam nastojao da izbalansirano i objektivno ocenim događaje. Ono što sam želeo reći u 20 minuta strpao sam u 7. Morao sam veoma brzo da pričam ali sam rekao šta se desilo u Čurugu, Žablji, Mošorinu. Da se svake godine ruši krst u Čurugu. Da ne negiramo tragičnost novosadskih dešavanja 1941., ali da očekujemo od Narodne skupštine da (posle saopštavanja rezultata rada mešovite komisije istoričara Srbije i Mađarske, čije konstituisanje su inicirali predsednici dvaju zemalja) u posebnoj deklaraciji osudi zločine protiv Mađara, Nemaca i drugih 1944-45 po celoj Vojvodini. Želimo istorijsko pomirenje. Između Srba i Bošnjaka, Srba i Mađara...
Mi smo spremni da učinimo ono što je (prema Oskaru Vajldu) najteže. Jedino to očekujemo i od drugih.
