Damjanich i Petőfi u normalnoj Srbiji
Iza mene je nedelja prepuna uzvišenih doživljaja. U ponedeljak smo imali sadržajan razgovor, vođen u odličnoj atmosferi sa biskupima naših istorijskih crkava (Rimokatoličke, Reformatorske i Evangelističke), nakon čega smo u Tordi i u Senti vodili dijalog sa predstavnicima oko 250 civilnih društava o predlogu našeg izbornog programa.
U utorak u podne, odnosno u 14 časova su za 6. maj raspisani lokalni, pokrajinski i parlamentarni izbori. (O predsedničkim, odnosno o ceni bureka još nema novih saznanja).
Tog popodneva smo bili u Odžacima na osnivačkoj skupštini mesnog odbora SVM-a. Bilo je prisutno više od 50 ljudi, a narednih dana će ukupno blizu 90 meštana pristupiti Savezu vojvođanskih Mađara. Mađari, Srbi i Nemci. Još jedno naselje možemo izbrisati sa liste onih sela i gradova u kojima nismo politički prisutni.
U večernjim satima smo u Somboru imali konsultacije sa civilnim organizacijama iz Zapadne Bačke u vezi izbornog programa. Gradska kasina je bila prepuna. Bilo je dobro pod dobro poynatim, karakterističnim ogromnim ogledalima razgovarati o tome da nam je želja da aktivno doprinesemo tome da Srbija, koja je i naša zemlja, postane normalna država.
U sredu smo u Adi i Bačkom Petrovom Selu prisustvovali obeležavanju mađarske revolucije od 1848. Prvo je bilo organizovano polaganje venaca na reljef Janoša Damjaniča (Damjanich János) – koga Mađari poštuju kao jednog od najvećih heroja naše istorije – nakon čega je Dr Peter Zakar (Dr. Zakar Péter) u velikoj većnici gradske kuće održao veoma interesantno, pa čak i uzbudljivo predavanje o revoluciji. Ali da se još kratko vratimo na Damjaničov reljef – zaista je skandalozno i za svaku osudu što predsednik opštine, izabran u bojama Demokratske stranke nije smeo da dođe na tu svečanost. Ali ni pokrajinski, pa ni republički poslanik iz njihovih redova. Pa da, ko zna kako bi beogradska partijska centrala gledala na to kad bi imali zajedničku fotografiju sa Janošem Damjaničom. Ili kako bi reagovale dnevne novine Kurir. Ili Obraz.
Svečanost u Bačkom Petrovom Selu je zaista bila primer beskompromisnog zajedništva. Program su zajedno organizovali i izveli predstavnici četiri lokalna kulturno-umetnička društva, odnosno institucija. Ovaj prilaz je dostojan herojima iz 1848.
U ovoj opštini je započet program i na dan našeg nacionalnog praznika, 15. marta (dana izbijanja revolucije protiv Habzburgovaca 1848.). U Bečeju. Dr Mikloš Rethelji (Réthelyi Miklós), ministar za nacionalne resurse Mađarske otkrio je spomenik Šandora Petefija (Petőfi Sándor), delo valjara Tibora Sarapke (Szarapka Tibor). To je prvi Petefijev spomenik u prirodnoj veličini u Vojvodini. U ruci drži knjigu, na pojasu mač. „Prvenstveno je bio pesnik, a ne ratnik” – rekao je valjar. Zaista. Ali kao što znamo – jest da je opšte mesto, ali je tako – mač i pero su srodni alati. Nikad ranije nisam video toliko ljudi u Bečeju. Na prvi pogled deluje kao nebitan detalj, ali nije: zajedno su venac položili raniji predsednici MKD „Šandor Petefi”. Svečanost je bila dirljiva. Jedna od najlepših kojima sam prisustvovao u proteklih devet i po godina.
Popodne smo položili vence u Staroj Moravici na bistu Lajošu Košutu (Kossuth Lajos), nakon čega smo u Subotici, u Nepkeru (Népkör) započeli izbornu kampanju Saveza vojvođanskih Mađara. Sa sloganom: za Vojvodinu – u normalnoj Srbiji.
Mislim da imamo šta da tražimo na izborima. (I) prethodnih dana je bila opipljiva podrška članova zajednice. Mi smo zajednica koja svoje praznike ponosno obeležava, uvažava postignute uspehe, precizno formuliše svoja očekivanja, i – na veoma ispravan način – traži njihovo ostvarenje. Ovo sam osećao ove nedelje.
