1944/45.
Narodna skupština raspravlja o Deklaraciji o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Večeras će biti i glasanja. Nadam se ne 15 minuta iza ponoći što je bio slučaj u martu, kada smo na dnevnom redu imali osudu genocida (prema zvaničnoj terminologiji: zločina) u Srebrenici.
U odnosu na martovsku sednicu rasprava danas teče u mirnijoj atmosferi. Manje je strasti. Ali ipak ne protiče bez tenzija.
Dobro je što smo još u maju uspeli izdejstvovati da se naše primedben na predlog teksta prihvate na sastanku Kolegijuma Narodne skupštine. Naime, u ratovima devedesetih, „u kojima Srbija nije učestvovala” na ovoj strani nisu ginuli i bivali ranjeni samo Srbi. Na frontu se lice u lice mogao naći subotički Mađar i Mađar iz Baranje, Hrvat Somborac i Hrvat iz Slavonije. Mnogi su bili prisiljeni da obuku uniformu. Ovi Mađari, Hrvati, drugi zaslužuju da se ova skupštinska deklaracija i na njih odnosi. Čak i ako je naslov dokumenta postao možda predugačak.
Ove parlamentarne deklaracije o osudi raznih zločina su „dobre” jer se može govoriti o masakru nad Mađarima 1944. i ’45 godine. Zbog dubokog poštovanja prema žrtvama ovo pitanje nikad nismo upotrebili kao jeftinu dnevnopoličku temu, ali kada Narodna skupština osuđuje zločine iz devedesetih godina prošlog veka, s punim pravom očekujemo da Parlament isto to učini i u odnosu na masakr nad Mađarima. Jer istorija nije počela u devedesetim godinama prošlog veka.
Svakog dana se suočavamo time da o novosadskoj raciji svako zna sve (što je dobro), ali su dešavanja iz 44/45. g. potpuna nepoznanica za ogromnu većinu srpskog javnog mnjenja. Tabula rasa. Zbog toga treba o ovome govoriti. Zbog toga je dobro što su se Boris Tadić i Laslo Šoljom (Sólyom László), na predlog stranaka Mađarske koalicije dogovorili o formiranju mešovite komisije istoričara. Još skoro pre godinu dana. Mađarska strana je još prošle godine imenovala istoričare. Ali samo oni. Ovako ne može da počne utvrđivanje činjenica.
A bez utvrđivanja činjenica neće biti zajedničkih parlamentarnih rezolucija o međusobnom priznavanju krivice. Naravno, znamo mi šta se dešavalo pre šezdesetak godina, ali usvajanje skupštinske rezolucije može biti realno tek nakon okončanja istraživačkog rada. Kao što se to desilo i u vojvođanskom Parlamentu još 2003. godine.
Jer o tadašnjim dešavanjima u Beogradu jedva neko zna ponešto. Zbog toga treba svakom prilikom govoriti o vojvođanskim Nemcima kojih je pre rata bilo oko pola miliona, a sada jedva nekoliko hiljada. Kao i o dvadesetak hiljada nevinih mađarskih žrtava, o Čurugu, Žablji, Mošorinu, o logoru smrti u Bačkom Jarku...
To je današnja tema. Nadam se da ćemo nešto posle 8 moći i da glasamo. I nadam se da će posle devedesetih na red doći i četrdesete. Mnogi to (pre)dugo već očekuju.
Danas pre podne smo imali dobar, otvoren, prijateljski sastanak i sa zaštitnikom građana (ombudsmanom). Razgovarali smo o praktičnim pitanjima, poteškoćama u vezi ostvarenja prava pripadnika nacionalnih manjina. Ali o ovome drugom prilikom. Kao i o rušenju Beograda i Đenove.
