O Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika

PREDSEDNIK: Zahvaljujem. Narodni poslanik Bálint Pásztor ima reč. Izvolite.

BÁLINT PÁSZTOR (BALINT PASTOR): Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, SVM se zalaže za to da građani imaju pravo izbora, a ne samo pravo glasanja. Sa druge strane, zalažemo se za slobodan mandat narodnih poslanika, odnosno predstavnika građana Republike Srbije.

Što se tiče slobodnog mandata, znamo da mandat može da bude u teoriji slobodan ili imperativan. Kod imperativnog mandata veza između birača i predstavnika je pravne prirode i u tom slučaju ta veza ne prestaje činom izbora.
   
Kod imperativnog mandata birači imaju mogućnost davanja obaveznih uputstava. Predstavnici imaju dužnost podnošenja izveštaja, a postoji i mogućnost opoziva.
   
Ova vrsta mandata je bila karakteristična za Evropu do 18. veka, bila je karakteristična za staleške skupštine. Danas u određenim državama Evrope postoji ustavno rešenje koje eksplicitno zabranjuje svaki imperativni mandat. Takav ustav ima, na primer, Republika Francuska.
   
Kod slobodnog mandata odnos između birača i predstavnika nije pravne nego je političke prirode. Ova vrsta mandata je karakteristična za bezmalo sve države Evrope, ali kao što sam malo pre rekao, kada pravimo klasifikaciju na slobodne i  imperativne mandate, onda uzimamo u obzir karakter veze između birača i predstavnika.
   
U Srbiji danas u praksi, međutim, na žalost postoji stranački imperativni mandat. Ta veza nije političke nego je pravne prirode, ali ne postoji između birača i predstavnika birača tj. narodnog poslanika, već između poslanika i stranke sa čije liste je kandidat ušao u Narodnu skupštinu i stekao mandat.
   
Što se tiče slobodnog mandata, ona počiva na teoriji o nacionalnom suverenitetu iz 18 veka. Suština ove teorije jeste da poslanik nije samo predstavnik svojih birača već je predstavnik svih građana, tj. čitave nacije.
    
Nažalost, danas možemo konstatovati da je Srbija praksom tzv. blanko ostavki otišla nekoliko koraka unazad i u odnosu na rešenja iz svoje ustavne istorije. Prema Namesničkom ustavu Srbije iz 1869. godine, narodni poslanici nisu bili predstavnici samo onih koji su ih izabrali, već celog naroda. To, nažalost, prema današnjem stanju stvari ne možemo reći, jer postoji stranački imperativni mandat.
   
Naravno, mi u SVM priznajemo i poštujemo ulogu stranaka u ustavnom poretku Republike Srbije, ali to ne znači da mandat treba da pripada stranci. Šta više, mandat ne može da pripada stranci, mandat pripada mandataru, tj. narodu.
   
Kao što znamo, u članu 102. stav 2. Ustava Republike Srbije piše, da je narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika, ali je pitanje da li narodni poslanik stvarno ima mogućnost, da li ima pravo da raspolaže svojim mandatom? Mi mislimo da nema pravo na takav način da raspolaže mandatom, zbog toga što je slobodni mandat poslanika javna funkcija, a nije subjektivno pravo kojim narodni poslanik, ugovorom ili na neki drugi način, može slobodno raspolagati.
   
Ovde se poslednjih nedelja mnogi pozivaju na mišljenje Venecijanske komisije, na mišljenje Evropske komisije i to je, naravno, u potpunosti legitimno. Ne mislim da postoji bilo šta sporno u tome što je Narodna skupština tražila mišljenje Venecijanske komisije i Evropske komisije, zbog toga što to čine i punopravne članice EU, a kamoli države koje tek treba da postanu, odnosno koje će, nadamo se, tek u bliskoj budućnosti postati kandidat za punopravno članstvo u EU.
   
Ipak smatramo da su od mnogo većeg značaja odluke Ustavnog suda Republike Srbije, a time ću preći na ovu drugu temu, za koje sam rekao da po nama građani treba da imaju pravo izbora, a ne samo pravo glasanja.
   
Ustavni sud Srbije je u tri navrata raspravljala o ovim pitanjima o kojima mi danas raspravljamo tu u Narodnoj skupštini. Mislim na redosled na listi, odnosno na raspodelu mandata narodnih poslanika. Prva odluka Ustavnog suda Srbije datira još iz 2003. godine, druga iz 2010. godine. Doduše, to je bila odluka Ustavnog suda u vezi Zakona o lokalnim izborima, ali iz obrazloženja te odluke Ustavnog suda na nedvosmislen način možemo doneti zaključak šta je bila namera Ustavnog suda u odnosu na mandat, bilo da se radi o odborničkom ili poslaničkom mandatu.
   
Treća odluka Ustavnog suda Republike Srbije vezano za Zakon o izboru narodnih poslanika je doneta 14. aprila 2011. godine. Ova odluka je značajna pre svega zbog toga što se danas stvara privid da će tek sada Narodna skupština na drugačiji način urediti pitanje redosleda sa liste, odnosno pitanje na koji način se raspoređuju mandati, a to jednostavno nije slučaj, zbog toga što je 14. aprila Ustavni sud u svojoj odluci ocenio da član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. To znači, kolokvijalno rečeno, da je ovaj član zakona ukinut 14. aprila ove godine.
   
Znači, neće sada Narodna skupština uvesti rešenje prema kojem će podnosioci listi  morati da poštuju redosled kandidata sa liste, nego je to već danas tako, odlukom Ustavnog suda Republike Srbije.
   
Zbog čega ja kažem da se mi zalažemo za pravo izbora građana, a ne samo za pravo glasa, odnosno za pravo glasanja? Citiraću dve, tri rečenice iz odluke Ustavnog suda Srbije od 14. aprila 2011. godine. U obrazloženju stoji: „Time što nije u obavezi da poštuje redosled kandidata na izbornoj listi, politička stranka suštinski vrši izbor narodnih poslanika, gospodareći poslaničkim mandatima koji su pripali toj listi. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, ne samo da se ruši sam princip neposrednih izbora, već se obesmišljava ideja reprezentacije naroda, odnosno građana. Polazeći od navedenih razloga, čvrsto zastupajući stav da se pojedinačni poslanički mandati, bez bilo kakvih izuzetaka dobijaju samo po redosledu naznačenoj na izbornoj listi, Ustavni sud je utvrdio da odredbe člana 84. Zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom.“
   
Mi u danu za glasanje nećemo doneti rešenje da se redosled mora poštovati, nego ćemo samo doneti rešenje, odnosno formulisaćemo odredbu po kojoj će RIK dodeliti mandate, vodeći računa isključivo o redosledu sa izborne liste u roku od deset dana od okončanja izbora. Mi smatramo da je to rešenje ispravno. Još jednom kažem, građanima treba omogućiti pravo izbora.
   
Još malo bih se vratio na pitanje tzv. blanko ostavki. Malo pre sam citirao član 102. stav 2. Ustava RS, kojim je na neki način, uveden institut blanko ostavki. Naravno, mi u pravnom sistemu Republike Srbije nećemo naići na termin blanko ostavki, ali je predviđena mogućnost da poslanici pod određenim uslovima raspolažu svojim mandatom.
   
Malopre sam rekao da po nama poslanik ne može da raspolaže mandatom  jer mandat nije ugovor. Mandat ne pripada poslaniku nego narodu.
   
Sa druge strane, kada sam već spomenuo član 102. Ustava, želim da spomenem još neke članove, a to  je član 2. koji govori o tome da suverenost potiče od građana koji je vrše preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Član 3. govori o tome da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima. Član 5. definiše da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. Član 52. govori o tome da su izbori slobodni i neposredni.
   
Kada pogledamo ove četiri odredbe Ustava sa jedne strane, a sa druge strane član 102. Ustava RS, onda možemo zaključiti da postoji kolizija, na neki način, između ovih ustavnih odredbi. Nesporno je, bar po nama, da je ustavna odredba koja govori  o suverenosti, o vladavini prava, o političkim strankama i o tome da su izbori slobodni i neposredni, od šireg domašaja i opštijeg značaja od odredbe člana 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
   
Ove ustavne odredbe o suverenosti i o izborima, o vladavini prava čine temelje naše ustavne konstrukcije.
   
Zbog toga mislimo da je članom 102. promenjen karakter mandata, jer iz njega proizilazi da poslanik predstavlja stranku, a to ne proizilazi iz ovih ostalih temeljnih i suštinskih ustavnih odredbi koje su od šireg domašaja.
   
Kada sam malopre govorio o slobodnom mandatu, onda sam pomenuo Namesnički ustav Srbije iz 1869. godine i rekao sam da je ova praksa koja postoji u Srbiji korak unazad u odnosu na rešenje od pre 140 godina. Mogao bi da navedem jedan sličan primer i u vezi poštovanja redosleda sa liste, odnosno poštovanja principa slobodnih i neposrednih izbora.
   
Prema Ustavu Kraljevine Srbije od 1888. godine, tada je na vlasti bio kralj Milan, ako se ne varam, tim Ustavom je bilo predviđeno da se pojedinačni mandati dodeljuju po redosledu na izbornoj listi i to je bilo demokratsko dostignuće pre 130 godina. Nažalost, Srbija će to rešenje ponovo uvesti tek sada, odnosno kao što sam malopre rekao, to je uvedeno pre nekoliko nedelja kada je Ustavni sud ukinuo član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika.
   
Iz svih tih razloga, mi ćemo u danu za glasanje podržati predložena rešenja. Raduje nas što će građani Srbije, posle svih ovih godina, imati ponovo pravo izbora, a ne samo pravo glasa i da će mandat biti slobodan.
   
Naravno, podržavamo i rešenje prema kojem među svaka četiri kandidata najmanje po jedan kandidat treba da bude pripadnik manje zastupljenog pola. Hvala.
   
PREDSEDNIK: Narodni poslanik Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.