Znanje u domovini – oni koji nisu otišli
VEROVATI U SEBE
Dr Balint Pastor: Voleo bih da postignem da što više ljudi ostane u zemlji, što više njih izabere profesiju pravnika, a da među njima bude što više pripadnika mađarske zajednice.
Njegov put od subotičke gimnazije do užurbanog studentskog života Beograda nije bio nimalo jednostavan. Redovnost i samopouzdanje su mu pomogli da istraje i ostvari svoje ciljeve u jednom nepoznatom okruženju. Morao je da se snalazi i utaba svoj put kao jedini Mađar na godini studija, ali je sve to ipak doživljavao kao izazov. Njegova marljivost se isplatila: diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu za samo četiri godine i četiri meseca. Danas tvrdi: najveća lekcija koju je naučio tokom godina je jednostavna. Morate verovati u sebe, čak i ako je put posut trnjem. Prof. dr Balint Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, doktor pravnih nauka, vanredni univerzitetski profesor, narodni poslanik i šef republičke poslaničke grupe SVM-a, tokom našeg razgovora prisetio se početnih poteškoća, a takođe nam je govorio o tome kako je istrajnost odigrala odlučujuću ulogu u postizanju njegovih uspeha.
Kao dete oca pravnika i majke nastavnice mađarskog jezika, da li je već tokom godina u subotičkoj gimnaziji bilo jasno da će vas put voditi ka karijeri pravnika. Zašto je baš Beograd postao ciljno odredište?
– U gimnaziji sam još oklevao između političkih nauka i prava, ali sam na kraju izabrao karijeru pravnika jer mi pruža mnogo širi uvid u društvene procese, praktičnija je i otvara više pravaca u pogledu mogućnosti za zapošljavanje. Ako razmislimo o tome gde su sve potrebni pravnici, možemo videti da značajan broj stručnjaka sa diplomom pravnika radi ne samo u pravosuđu, već i u privredi, javnoj upravi, pa čak i u medijima. Premišljao sam se između Novog Sada i Beograda, jer nikada nisam želeo da napustim Srbiju. Shvatio sam da mogu da idem istim autobusom do glavnog grada kao i do pokrajinske prestonice, i da taj dodatni sat putovanja ne bi trebalo da igra odlučujuću ulogu. Tako sam izabrao Beograd i od tada se nisam pokajao. Upisao sam se na fakultet 1997. godine, baš usred perioda Miloševićevog režima. Bilo je demonstracija i protesta, kao i ozbiljnih društvenih podela. I sam sam učestvovao u mnogo čemu na strani opozicije, zbog čega često kažem da se današnji događaji ne mogu porediti sa okolnostima tog vremena. U to vreme, na Univerzitetu u Beogradu je vladala jedna mnogo više opoziciono nastrojenija atmosfera. Bilo je profesora koji su u to vreme bili deo opozicionog pokreta, ali nikada nisu uvodili politiku u amfiteatar. Međutim, takav opozicioni duh je bio redak na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Kako ste uspeli da se uklopite u život u glavnom gradu? Kakve uspomene imate na svojih prvih nekoliko meseci?
– Nisam uopšte poznavao grad. Sam univerzitet je jedna ogromna institucija. Na pravnom fakultetu je bilo toliko studenata na prvoj godini da su studenti bili podeljeni u dve smene za predavanja, iako zgrada ima dvospratni amfiteatar sa nekoliko stotina mesta. Bio sam jedini student kome je mađarski jezik bio maternji na svojoj godini studija, a samo nekoliko mađarskih studenata iz Vojvodine je tada studiralo na celom univerzitetu. Početak nije bio lak, ali nikada nisam doživeo nikakvu diskriminaciju. Beograd se pokazao kao jedna otvorena sredina. Nisam imao posebnih problema sa srpskim jezikom, jer sam odrastao u stambenom naselju Prozivka u Subotici, gde živi srpska većina, i imao sam mnogo prijatelja kroz sport. Ali govoriti jezikom je potpuno drugačije od učenja iz udžbenika prava od 700–800 stranica na ćirilici. Na početku studija sam često morao da koristim rečnik, posebno za pravnu terminologiju. U to vreme, prijemni ispiti su se morali polagati na srpskom jeziku, iz istorije, kao i iz srpskog jezika i književnosti, tada još nije postojala opcija polaganja na mađarskom jeziku. Morao sam brzo da učinim nešto, pa sam uzimao privatne časove u Subotici tri do četiri meseca kako bih savladao celu srpsku književnost i gramatiku na maternjem nivou. Iako je sve to u to vreme predstavljao jedan ozbiljan izazov, ovo znanje mi je kasnije postala prednost.
Stručna terminologija može biti izazov čak i za one kojima je maternji jezik jezik studiranja. Šta mislite da je najefikasniji način da mladi Mađari uspešno prevaziđu jezičke barijere?
– Situacija je danas neuporedivo lakša. Ne želim da potcenim poteškoće mladih ljudi, niti da idealizujem trenutne okolnosti, ali tada nije postojao Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, sistem stipendiranja, Studentski dom „Evropa” ili dopunski kursevi srpskog jezika. Morali smo sve da rešavamo sami ili zajedno sa kolegama sa godine. Stoga savetujem mladima da imaju u vidu dalje školovanje u zemlji i da ne osećaju otpor prema srpskom jeziku.
Ovo znanje je neprocenjivo i neophodno pri svakoj karijeri, pa je važno usvojiti ga što ranije i što temeljnije. Za one koji žele da nastave studiranje u inostranstvu, idealno rešenje bi moglo biti da završe osnovne studije u zemlji, a zatim nastave master ili čak doktorske studije u drugoj zemlji. Međutim, sada je moguće u Srbiji steći inostrano iskustvo kroz programe razmene studenata.
Šta je bila vaša glavna pokretačka snaga tokom studentskih godina?
– Voleo sam Beograd, ali sam putovao kući skoro svakog vikenda. Od samog početka, odlučio sam da diplomiram za oko četiri godine. Sećam se da je dekan na otvaranju akademske godine rekao da je prosečno vreme studiranja za studente na Pravnom fakultetu u Beogradu 8,5 godina. Ali ja sam baš bio motivisan da završim studiranje za mnogo kraće vreme, pa da se vratim kući. Na kraju sam uspeo da diplomiram za četiri godine i četiri meseca, što smatram sasvim prihvatljivim rezultatom. Ubrzo sam shvatio da je redovno prisustvo ključno. Prisustvovao sam skoro svakom predavanju, nabavio udžbenike i razvio sebi strog režim učenja. Svakodnevno sam pročitao po trideset stranica iz jednog od udžbenika. Ova metoda je sprečavala da zaostanem i ostavio mi je dovoljno vremena da produbim stečeno znanje.
Studentske godine su vreme kada treba da usvajamo znanje, ali je i celoživotno samostalno učenje od izuzetne važnosti. Kako stav imate po ovom pitanju kao univerzitetski profesor?
– Svet se menja i ubrzava do te mere da više nije moguće zasnivati celu profesionalnu karijeru na znanju stečenom pre 20–30 godina. Stoga je permanentno obrazovanje, sticanje novih znanja i samostalno učenje neophodno.
Da li postoji neki savet ili smernice koje redovno delite sa svojim studentima?
– Moj savet je da ne uče napamet, već da uče sa razumevanjem. Na primer, u slučaju definicija, cilj nije da ih nauče doslovce, već da razumeju svaku njihovu komponentu tako što će ih razložiti na elemente. Ako pristupe učenju na ovaj način i savladaju ovaj način razmišljanja, učenje napamet postaje nepotrebno, pa će stečeno znanje postati trajno, a ovakav pristup ih može učiniti uspešnim na duže staze.
Koja je bila najveća pouka koju ste naučili tokom studentskih godina?
– Kao jedini Mađar u većinski srpskom okruženju, ciljevi se mogu postići ako verujete u sebe, radite dosledno i redovno. Uspeh zahteva istrajnost i posvećenost: sposobnost da se ponovo stane na noge posle bilo kog broja neuspeha.
Program stipendiranja studenata prava u Vojvodini je nešto za šta se zalažete od srca. Zadovoljavajuće je što sve više mladih ljudi koristi ovu priliku. Nakon više godina stagnacije, broj mađarskih advokata, pravnika i sudija konačno je u značajnom porastu. Šta ova promena znači za zajednicu?
– Program je pokrenut pre pet godina jer je postalo jasno da ako ne preduzmemo mere, mađarski pravnici bi mogli nestati iz ove profesije. U početku se prijavilo 15–20 mladih ljudi, ali sada se taj broj povećao na 33. Prva generacija sada već svoje studije privodi kraju, a prvi praktični pozitivni efekti stipendiranja studenata prava su već vidljivi. Postoji lista sa koje razne institucije kojima su potrebni pravnici mogu lako da odaberu stručnjake, a ova baza će ubuduće samo da raste. Slični programi stipendiranja pokrenuti su i za studente koji studiraju opštu medicinu, stomatologiju i ekonomiju. A ubuduće, ovo bi moglo biti prošireno i na druga deficitarna zanimanja.
Na početku razgovora ste spomenuli da nikada niste želeli da živite bilo gde drugde. Šta za vas znači Subotica, Vojvodina, Srbija?
– Ja sam lokalpatriota. A pre svega sam subotički lokalpatriota. Nikada ne bih mogao da zamislim da živim bilo gde drugde. Smatram da je važno da, dokle god mogu da radim na univerzitetu pored svog političkog rada, postignem da što više ljudi ostane u zemlji, da što više njih izabere profesiju pravnika, a da među njima bude što više pripadnika mađarske zajednice.
DÉR DIANNA
