Zlodela se ne smeju zaboraviti

Povodom osamdesetogodišnjice represalija protiv Mađara i obeležavanja decenije srpsko-mađarskog pomirenja, na Učiteljskom fakultetu na mađarskom nastavnom jeziku (MTTK) u Subotici se danas održava konferencija. Ovaj događaj su organizovali Zavičajno-istorijsko društvo vojvođanskih Mađara i komemorativni odbor nevinih žrtava streljanih na području grada Subotice 1944. i 1945. godine. U okviru manifestacije položen je venac na spomen-ploču nevino streljanim žrtvama u poslednjim mesecima drugog svetskog rata, koja se nalazi u holu fakulteta.

Zoltan Kudlik, predsednik komemorativnog odbora grada Subotice, na otvaranju ove konferencije je rekao da je cilj konferencije da se sećamo i da predstavimo istraživanja na ovu temu, kao i da se podsetimo na desetogodišnji period srpsko-mađarskog pomirenja. Zoltan Kudlik se setio Ištvana Pastora, pokojnog predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, i prema njegovim rečima, bez njega ovo istorijsko pomirenje ne bi moglo nastati. Prisetio se i svog oca Gabora Kudlika, koji je preminuo pre deset godina, podsetivši da je on bio jedna od ključnih ličnosti komemoracija u Subotici i okolini, kada održavanje komemoracije se samo po sebi još nije podrazumevalo.

Na otvaranju, okupljeni su pogledali kratki film pod naslovom Sećanje očevidca: Ljudi iz senke smrti – svedočenje Jožefa Višnjeija. „To se ne može zaboraviti. Ono što su doživeli Mađari Čuruga, Žablja i Mošorina, a potom i Bačke, ne može se zaboraviti, ali mora se prihvatiti. Kako se može oprostiti? Ne možete to učiniti od srca, možete samo tako činiti kao da opraštate”, rekao je u filmu Jožef Višnjei, čiju su trudnu majku partizani upucali u glavu, ali je i njegov mlađi brat pogubljen, dok je on sam završio u zatvoru.

U nastavku, skupu se obratila Julija Teleki, jedna od preživelih i mirotvorka iz Čuruga. Julija Teleki je imala deset meseci kada su partizani pogubili njenog oca u jesen 1944. godine, a 23. januara 1945. godine, zajedno sa ostalim Mađarima iz Čuruga, njena porodica je proterana iz doma i zatvorena u koncentracioni logor. Rekla je da je, iako se ne seća onoga što se dogodilo, razgovarala je sa toliko preživelih i izmučenih ljudi u proteklim decenijama da ono što se dogodilo gotovo se odigrava kao filmski kadar pred njenim očima. Govorila je o mukama Mađara koji su proterani iz svojih domova januara 1945. godine, o ledenim danima kada se beba smrzla u majčinom naručju, o gladi, bolesti i smrti. Počela je da istražuje kako bi što više ljudi saznalo šta se dogodilo, ali ne zbog želje za osvetom, već da se slični zločini nikada ne bi ponovili. „U ratu uvek ima nevinih žrtava, bilo ih je i 1942. godine. Međutim, u školama smo učili samo o zverstvima iz 1942. godine, niko nije pričao o tome šta se dogodilo 1944. i 1945. godine. Nema pravog pomirenja dok se ovo ne promeni” – rekla je Julija Teleki, a zatim je pročitala svoju pesmu „Tražim očev grob” koja oživljava gorku sudbinu nebrojenih žrtava i njihovih potomaka.

Učesnike konferencije pozdravila je i dr Katalin Sili, poverenica premijera Mađarske zadužena za poslove prekograničnih autonomija i bivša predsednica parlamenta Mađarske, koja je u svom govoru podsetila da je posle drugog svetskog rata došlo do represalija u svim delovima Karpatskog basena, a Mađari su postali žrtve osvete u duhu kolektivne krivice. Njihov jedini greh je bio što su Mađari, naglasila je. Ona je dodala da su u 33 godine nakon rata i vlasti u matičnoj zemlji gurnule ove procese pod tepih, nažalost mnogi Mađari nisu dobili ni grob, ni nadgrobni spomenik, već samo sećanje od strane rodbine. „Ovo uključuje jesen 1944. godine, ali i januar 1942. godine, a red je da se taj proces nekako zaustavi i da se kolektivna krivica jednom i zauvek izbriše”, naglasila je ona.

Prema rečima Katalin Sili, za svaku pohvalu je što je u Srbiji pre deset godina ukinuto načelo kolektivne krivice, i ukazala je da bi to trebalo da bude primer i za druge zemlje, jer još uvek postoje uglovi Karpatskog basena gde kolektivna krivica nije ukinuta. Katalin Sili se zahvalila svima koji su radili na tome da srpsko-mađarsko pomirenje konačno bude ostvareno 2013. godine, istakavši zasluge Julije Teleki i Ištvana Pastora. Ona je podvukla da je zajednički zadatak da se tradicija sećanja prenese na sledeće generacije, da se u 21. veku ne bi desilo ono što se desilo posle drugog svetskog rata.

Arpad Fremond, predsednik Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, podsetio je na procese koji su vodili i prethodili formalnom srpsko-mađarskom pomirenju, ističući da se decenijama posle drugog svetskog rata sećanje na represalije održavalo isključivo istraživačkim radom, ne dopuštajući da oni budu zaboravljeni. On je istakao da otvaranja na državnom nivou nije bilo sve do 2000. godine, kada je pokrajinska skupština formirala odbor za utvrđivanje istine, a onda su se 2009. godine predsednik Srbije i Mađarske dogovorili o osnivanju mešovitog mađarsko-srpskog akademskog komiteta. Nacionalni savet je 2011. godine sklopio sporazum sa srpskom sekcijom komisije o saradnji u istraživanju, 2013. godine održano je zajedničko odavanje počasti šefova država ispred spomen-obeležja za nevine mađarske i srpske žrtve, a zatim je 2014. godine ukinuta kolektivna krivica, podsetio je Arpad Fremond. „Zadatke još uvek imamo, pošto stalno postavljamo nove spomenike, a ima još spomenika koje treba podići. Moraju se organizovati komemoracije i naučne konferencije. Ne smeju se zaboraviti zločini počinjeni pre osamdeset godina. Sada možemo slobodno da pričamo o tome šta se dogodilo”, rekao je Arpad Fremond.

„To što se sećamo represalija protiv Mađara koje su počele pre 80 godina, a istovremeno smo ponosni na ono što se desilo zarad istorijskog pomirenja, ne isključuju se međusobno. Žrtava se moramo sećati sa najvećim poštovanjem i milošću, najvećim poštovanjem moramo da ovenčamo preživele i njihove potomke, ali u isto vreme moramo biti ponosni na ono što smo postigli prvenstveno zbog njih. U pogledu Karpatskog basena, ovo je jedinstveno”, sa ovim mislima je započeo svoj govor dr Balint Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara. On je u nastavku objasnio zašto je kao predsednik skupštine grada Subotice ranije odbio da sazove svečani skup povodom dana oslobođenja Subotice. Prema njegovim rečima, oslobođenje 10. oktobra bilo je direktan pokretač antimađarskih zverstava 1944/45. godine i strahota počinjenih ne samo nad Mađarima u Subotici i okolini. „Kao što ne slavimo one koji su streljali nevine Srbe pod led Dunava 1941/42. godine, ne slavimo ni one koji su 1944/45. godine pogubili hiljade nevinih Mađara bez sudske presude”, naglasio je Balint Pastor.

Predsednik SVM-a je podsetio i na procese koji su vodili ka istorijskom pomirenju, ukazavši na značaj istraživačkog rada, a potom obrazložio značaj mera učinjenih na državnom nivou. „Da nije bilo upornosti i istrajnosti Ištvana Pastora, mi bismo i dalje istraživali, ništa se ne bi desilo na političkom nivou”, naglasio je on. On je dodao da je, kao rezultat političkog otvaranja, 2013. godine je skupština Srbije usvojila rezoluciju kojom se osuđuju zločini počinjeni nad mađarskim civilnim stanovništvom Vojvodine 1944/45. godine, a sutradan se Janoš Ader izvinio u skupštini Srbije za događaje iz 1941/42. godine, a potom je usledilo zajedničko odavanje počasti šefova država ispred spomenika nevinim žrtvama u Čurugu, nakon čega su 2014. godine odluke partizanske uprave iz 1945. godine, koje su žigosale mađarsku zajednicu u Vojvodini na osnovu načela kolektivne krivice, takođe poništene. U nastavku svog govora, Balint Pastor je detaljno opisao značaj drugog zajedničkog odavanja počasti šefova država pre dve nedelje, a prema njegovim rečima, s vremena na vreme savez je potrebno obnoviti. Balint Pastor je podvukao da je drugo odavanje počasti održano na predlog SVM-a, a to pokazuje da oni koji zasupaju političke interese Mađara u Vojvodini i dalje smatraju ovo pitanje i temu važnima. Na kraju, zamolio je istraživače da na srpskom što više i što česće objavljuju stručne članke koje se bave ovom tematikom.

Na ovom događaju su kao istaknute goste pozdravili Ester Čalokezi, generalnog konzula Generalnog konzulata Mađarske u Subotici, Balinta Juhasa, predsednika skupštine AP Vojvodine, Vlč. Lasla Harangozoa reformatskog biskupa, a pored njih i funkcionere SVM-a i nacionalnog saveta, kao i učenike Gimnazije za talentovane učenike „Deže Kostolanji”.