Rešenje nije na ulicama, već je u institucijama

Nema dijaloga zato što se na opozicionoj strani svi dodvoravaju tzv. studentima blokaderima i ono što je najapsurdnije – ne zna se kome se dodvoravaju, jer se ne zna ko su ljudi na toj strain

Mislim da je dijalog jedino rešenje da se izađe iz ove krize i, uprkos svemu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u više navrata nudio razgovor drugoj strani. Pre njega je to činio i premijer Đuro Macut odmah nakon što je izabran, a druga strana jednostavno ga je odbila. Ona ili ne želi uopšte da se upusti u dijalog, ili samo fingira da želi dijalog, a u poslednje vreme ni ovo drugo, kaže u intervjuu za „Politiku” predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Balint Pastor.

– Mislim da je apsolutno svima u Srbiji jasno o čemu se to danas radi. U početku su mnogi pomislili da je ovde reč o borbi za neke ideale, borbi za pravnu državu i slično. Ne znam ko se još seća onih prvih studentskih zahteva. Ako malo bolje pogledate, svi ti zahtevi su odavno ispunjeni, kao što je finansiranje rada univerziteta u zemlji, i izdvajanje iz budžeta za visoko školstvo povećano je za 153 miliona evra. Obustavljeni su krivični postupci protiv onih demonstranata koji su učestvovali u neredima, došlo je i do pomilovanja onih za koje su blokaderi tražili da se pomiluju – kaže Pastor.

Odmah na početku krize ispunjeni su im i drugi zahtevi?

Tačno tako. Ni sam ne znam koliko terabajta dokumentacije je objavljeno i odavno je dostupno javnosti, i to za njih više nije zanimljivo ni interesantno bilo kome. Na početku protesta govorili su da ne samo da ne žele izbore, već kada bi izbori bili raspisani, ne samo da bi ih bojkotovali, nego bi onemogućili njihovo održavanje. Kada su sve odbili, izabrana je nova vlada i odmah narednih dana zatražili su raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Sve je to neozbiljno i apsolutno je evidentno da je krajnji cilj svega toga da bude haos na ulicama, da ne radi nijedna institucija, da nema legitimnog parlamenta i legitimne vlade nego da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. To bi iskoristili tako što bi verovatno u izbornom danu bila atmosfera kakva je bila pre nekoliko dana u velikim gradovima kad su na ulicama blokaderi proizveli haos. Verovatno je cilj svega toga da se Srbija onemogući da funkcioniše kao država i da se kaže kako je vlast nesposobna da upravlja državom.

Kako komentarišete natpis na kući Vladimira Balaća u Futogu sa pozivom da se njegova porodica vrati odakle je došla?

To je neverovatno šta se dogodilo, i to je za svaku osudu. Nema veze da li se to desilo u multinacionalnoj Vojvodini ili nekom drugom delu Srbije. Osnovno je pitanje da li se prema bilo kome može tako ophoditi. Naravno da se ne slažemo svi oko svih pitanja, ali jednostavno, ovakvo ophođenje prema bilo kome je apsolutno nedopustivo. Višestranački sistem u Srbiji imamo više od 35 godina, a poslednjih devet meseci određene strukture u društvu, tu mislim na blokadere, dopustile su sebi da čine neke radnje koje su apsolutno nezabeležene u istoriji Srbije i svih civilizovanih država. Želim samo da podsetim na napad na Gradsku kuću u Novom Sadu 3. novembra 2024. godine, na nešto što je spomenik kulture. Želim da podsetim na slučajeve kad su demonstranti dolazili pod prozor i pretili određenim političarima u zagradama gde živi više desetina drugih porodica. To je nešto što se nikad ranije nije dešavalo, bez obzira na to ko je bio na vlasti, a ko u opoziciji. Kad malo bolje pogledate, svi su u poslednjih 35 godina bili i na vlasti i u opoziciji, ali s različitim rezultatima.

Kad je reč o dešavanjima u Srbiji u poslednjih devet meseci, čini se da nasilje na ulicama postaje obeležje protesta nezadovoljnih građana?

Meni kao predsedniku Saveza vojvođanskih Mađara izuzetno je značajno to što naša zajednica nije učestvovala u tim dešavanjima. Mi mislimo da rešenje ovih problema i bilo kojih problema ne treba tražiti na ulici, već u dijalogu i institucijama sistema. Potrebno je da se vrate u normalne okvire funkcionisanja državnih organa i ja sam početkom ove godine u više navrata rekao da je na žalost što sve ide ka tome da će se razgraditi institucije ove države. Kada to kažem, ne mislim samo na političke institucije, nego mislim i na visoko školstvo i na neke veoma značajne društvene sfere života i upravo zbog toga na početku našeg razgovora rekao sam da mi se čini da je glavni cilj svega izazivanje opšteg haosa i dolazak u situaciju kada Srbija kao država ne funkcioniše, a to ne može da bude u interesu bilo koga kome je stalo do ove zemlje. Mislim da je veliki problem to što je parlamentarna i vanparlamentarna opozicija izgubila bilo kakvu podršku u narodu i da nema uticaja na dešavanja na blokaderskoj strani.

Neki bi rekli da zahtevi studenata blokadera o tome ko bi bio na njihovoj izbornoj listi deluju nerealno?

Kad malo bolje pogledamo šta su tzv. studenti saopštili, a to se dogodilo još početkom juna, kada su objavili ko može da bude na njihovoj izbornoj listi, da bude njihov kandidat za poslanika, i onda je svima sve jasno. Istakli su da ne može da bude neko iz vladajuće koalicije, i to još i razumem, ali drugi uslov ne razumem. Oni navode da njihovi kandidati nikada ne smeju da budu funkcioneri neke opozicione partije, član izvršne ili zakonodavne vlasti, dakle ni opozicioni poslanik od devedesetih godina prošlog veka do danas, a ono što je zanimljivo, ja nisam video da oni imaju program, da se zna ko bi bio na toj izbornoj listi. Ko su osobe koje bi zatražile poverenje građana, nije poznato. Tako politički i društveni život ne mogu da funkcionišu i mislim da je u svemu ovome velika odgovornost parlamentarne opozicije.

Ako to već neće studenti blokaderi, zašto onda izostaje dijalog vlasti i opozicije?

Nema dijaloga zato što se na toj opozicionoj strani svi dodvoravaju tzv. studentima blokaderima i ono što je najapsurdnije – ne zna se kome se dodvoravaju, jer se ne zna ko su ljudi na toj strani. To je sada neka imaginarna snaga koja se u javnosti predstavlja kao jedini legitimni predstavnik naroda ili štaviše kao sam narod. Apsolutno je evidentno u ovih devet, sada već deset meseci, da je reč o jednoj agresivnoj anarho-liberalnoj, veoma bučnoj, ali političkoj manjini. Priznao to neko ili ne.

Saradnja Saveza vojvođanskih Mađara i Srpske napredne stranke odolela je brojnim ispitima?

Ta saradnja sada funkcioniše već punih 11 godina i sadrži se iz makro i mikro nivoa. Što se tiče makronivoa, mislim da je ta saradnja mnogo dobrog donela i Srbima i Mađarima s obe strane granice, jer obe zajednice imaju svoje manjinske zajednice u susednoj državi. Želim da podsetim na istorijsko pomirenje dva naroda i ono što smo mi postigli u Evropi nakon Drugog svetskog rata nije postigao niko osim Nemaca i Francuza i Nemaca i Poljaka. Treba izdvojiti razvoj saobraćajne i železničke infrastrukture koja približava dve države. Takođe, i spoljnotrgovinsku razmenu Srbije i Mađarske. Sve su to makronivoi saradnje koje svako može da vidi.

A što se tiče mikronivoa saradnje, šta biste izdvojili?

Ima ih jako mnogo, i da budem konkretan, spomenuo bih nekoliko tih projekata koji su važni za život običnog čoveka. Oni su dogovoreni i za te projekte su obezbeđena sredstva ovog leta. Izdvojio bih odeljenje za pulmologiju Opšte bolnice u Senti, koje je dobilo 100 miliona dinara, a za sledeću godinu su planirana još 172 miliona dinara. Dakle, gradi se novo odeljenje pulmologije u bolnici u Senti. Onda rekonstrukcija gimnazije „Deže Kostolanji” u Subotici, pa obnova Doma zdravlja u Gornjem bregu, opština Senta, rekonstrukcija više škola, izgradnja kružnog toka na Majšanskom putu u Subotici… To je živa saradnja dve države koja donosi mnogo dobrog i srpskom i mađarskom narodu.

Kako biste ocenili odnose dve države?

Odnosi Srbije i Mađarske nedvosmisleno su na uzlaznoj putanji u poslednjih više od deset godina. Mnogi zaboravljaju da je ne tako davno bilo više krivičnih dela po nacionalnoj osnovi u Vojvodini. Danas su odnosi dve zemlje na zavidnom nivou u poređenju s drugim bilateralnim odnosima čak na nivou cele Evrope. Važno je videti da je i Mađarka prepoznala ulogu predsednika Aleksandra Vučića u ovom pomirenju i održavanju izvanrednih odnosa dveju država.

DEJAN SPALOVIĆ