Najgore su prošli oni koji su slobodno mislili i oni koji su verovali u Boga
USTAV SFRJ IZ 1974 – 50 GODINA KASNIJE
Na naučnom skupu na Pravnom fakultetu u Kragujevcu govorilo više od 30 stručnjaka za ustavno pravo iz Srbije, bivših jugoslovenskih republika i inostranstva
Kragujevac – Za polaznu tačku rušenja Titove Jugoslavije uzet je ni manje ni više nego najviši pravni akt te države – Ustav SFRJ iz 1974. godine. Konfederalizacija federacije i davanje autonomnim pokrajinama ovlašćenja republika doveli su do političkih previranja krajem osamdesetih godina i krvavih ratova devedesetih koji su pokazali da je „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti”, ta velika tekovina komunističke revolucije, bila zapravo jedna velika laž.
Raspadu Saveza komunista Jugoslavije prethodila je nemala ekonomska kriza koja je iznenadila zbunjeni samoupravni proleterijat nedugo posle smrti Josipa Broza 1980.
U političkom smislu, sled ovih događaja nadovezuje se na eliminicaju Aleksandra Rankovića 1966, kao i na hrvatski Maspok i čistku srpskih liberala s početka sedamdesetih godina, kada je stradala i ekonomska elita SR Srbije.
Koliko je doprineo raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Ustav iz 1974. godine je isto toliko naznačio i kretanja koja su vodila ka definitivnom obračunu sa srpskim nacionalnim korpusom u okviru te velike balkanske države, iznikle na pobedi srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
Da li je Ustav iz 1974. bio početak rušenja Titove SFRJ ili možda samo deo davno smišljenog plana o razbijanju Kraljevine Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u atentatu 1934. godine u Marselju? Pitanje puno polemičkih tonova, tek Ustav iz 1974. godine, čiji je idejni tvorac bio Edvard Kardelj, poslednji je ustav obe Jugoslavije.
O istorijskim okolnostima, normativnim aspektima i političkoj prirodi kontroverznog ustava govorilo se na naučnom skupu „Ustav SFRJ iz 1974 – 50 godina kasnije”, koji je održan na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, uz učešće više od 30 stručnjaka za ustavno pravo iz Srbije, bivših jugoslovenskih republika i inostranstva.
Dr Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda RS, Ustav iz 1974. definisao je upravo kao proces, sa pitanjem da li je taj proces okončan.
Petrov je naveo da postoje bar tri kategorije istorijskih ustava. Prvu, kako navodi u izjavi za „Politiku”, čine oni ustavi koji su prestali da važe i prema kojima se odnosimo kao delu naše ili opšte, bliže ili dalje, ustavne istorije, kao što je slučaj sa Namesničkim ustavom Kneževine Srbije iz 1869, ili Vidovdanskim ustavom Kraljevine SHS iz 1921. U drugu kategoriju je svrstao istorijske ustave u pravom smislu te reči, navodeći da se radi o izuzetnim ustavnim biserima, uzoritim primerima čije zračenje određuje nacionalni ustavni identitet jedne zemlje. Takvi su Sretenjski ustav iz 1835, prvi najviši pravni akt moderne Srbije, kao i Ustav Kraljevine Srbije iz 1888, budući da je bio jedan od najnaprednijih ustava u Evropi tog doba.
Ustav SFRJ iz 1974. godine, prema mišljenju profesora Petrova, spada u treću kategoriju.
– U treću kategoriju istorijskih ustava svrstavam one koji su trajali, prestali da važe, ali se njihovo dejstvo nekako proteglo do današnjice. Rekao bih da je to slučaj i sa Ustavom SFRJ iz 1974. godine, koji je ustavnopravno ozvaničio, pa i omogućio proces dezintegracije na ovim prostorima. Svakako, nije taj ustav srušio Jugoslaviju, ali je nesumnjivo dodatno oslabio Srbiju, stvorio za nju jednu antiidentitetsku matricu koja je, nažalost, i danas uticajna među nekim političkim subjektima i u Srbiji i na Zapadu. Ta matrica glasi: samo mala Srbija, tj. Srbija najmanje bez Kosova, može biti evropska Srbija. U stvari, istina je sasvim drukčija: samo ekonomski snažna i politički stabilna Srbija, sa Kosovom, može biti prava evropska Srbija – smatra sudija Petrov.
Dr Srđan Đorđević, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, usmerio je pažnju u svom radu na preambulu Ustava iz 1974.
– Da je zaista reč o više nego značajnom ustavu, potvrdiće posledice njegove primene i događaji koji su opteretili domaću stvarnost prilikom nestajanja SFRJ. Oštri kritičara Ustava SFRJ iz 1974. tvrdiće da je upravo taj akt glavni krivac za krvavi jugoslovenski raspad, dok će drugi u njemu prepoznati poslednji pokušaj da se uspostavi harmonizovan državni poredak, uz napor da se stabilizuju odnosi unutar multinacionalne državne zajednice. Tako dolazimo do osnovne literarne opaske da ustavi znaju biti i loši, ali mi se čini, ni krivi ni dužni. Konačno, društvenu odgovornost za njih snosi njihov tvorac, s tim da je zaboravnoj misli lakše da svali krivicu na ono što se lakše menja. A lakše je promeniti ustav nego društvo – poručuje prodekan Đorđević.
Prema mišljenju dr Jelene Vučković sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Ustav SFRJ iz 1974. godine nije običan istorijski ustav. S tim ustavom je, kako kaže u razgovoru za naš list, počeo proces „parcelizacije nekadašnje velike multietničke i multikulturalne države”. Tom procesu je, napominje, doprineo i deformisani samoupravni sistem koji je težio da preraste u nekakvu samostalnu vlast, mimo glavnih političkih i ekonomskih tokova.
– Ustav SFRJ iz 1974. stvorio je pravne temelje za napuštanje federalizma. Republike sve više jačaju i dobijaju konfederalni status, a pokrajine se izjednačavaju sa republikama. Taj ustav je pokazao i protivurečnosti u razvoju samoupravnog sistema. Samoupravljanje je težilo da postane samostalna vlast, unoseći u političku atmosferu elemente podele ekonomskog i celokupnog državnog sistema. Tako se javlja rascep između stvarnih nosilaca vlasti i interesa radničke klase. Takođe, politički proces samoupravljanja se instrumentalizuje na teritorijalnoj i nacionalnoj osnovi, dodatno se nadograđujući jednom autonomnom institucionalnom superstrukturom. Samoupravljanje postaje magična reč razgradnje partije, države i ekonomije. Tako Ustav SFRJ iz 1974. postaje samo forma i politička maska kojoj izmiče sadržina – navodi profesorka Vučković.
Balint Pastor, narodni poslanik i novosadski profesor prava, smatra da su u periodu u kojem je donet Ustav SFRJ iz 1974. otvorena neka od ključnih konstitucionalnih i pravno-političkih pitanja koja ni pedeset godina kasnije nisu razrešena. On navodi da je Ustav SFRJ iz 1974. simbolizovao sukob dve politike – politike centralizacije i decentralizacije.
– Ustavnim rešenjima dizajniran je specifičan koncept federalizma koji su kritičari kvalifikovali kao federalizam „izvitoperenog karaktera”, a političko-teritorijalne autonomije kao „kvazifederalne jedinice”. Ni Ustav SFRJ iz 1974, kao ni prethodni ustavni tekstovi, nije formulisao konstitucionalnu jednačinu koja bi rešila problem političke blokade u odnosima između Republike Srbije i autonomnih pokrajina, niti je odgovorio na pitanje koje predstavlja uslov očuvanja političke stabilnosti, demokratskih institucija i legitimnosti poretka. Pitanje je, zapravo, možemo li govoriti o autonomiji teritorijalno-političke zajednice bez izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, mada se možemo složiti sa konstatacijom da su ustavna rešenja iz 1974. izdigla Vojvodinu iznad statusa autonomije, kao i da je „klauzulom konstitutivnosti” stekla status „male, diskretne, savezne državnosti” – zaključuje profesor Pastor.
Učešće na skupu je uzeo i protojerej-stavrofor Velibor Džomić. Svoje izlaganje je posvetio decenijama zapostavljenoj temi, a reč je o slobodi veroispovesti koja u Titovoj Jugoslaviji, kako kaže u razgovoru za „Politiku”, suštinski nije ni postojala, napominjući da su neke ustavne odrednice bile samo maska kojom je prikrivan stvaran diskriminatorski odnos prema sveštenicima i vernicima koji su često i surovo kažnjavani.
– Sveštenici i vernici ne pamte po dobru vreme socijalističkih ustava. Ne samo u vreme važenja Ustava SFRJ od 1974. nego i od donošenja Ustava FNRJ 1946, vršen je, bez obzira na minimalne ustavne garancije, sistemski progon vere i verujućih ljudi. Sloboda veroispovesti je u ustavnoj normi iz 1974. bila svedena samo na „ispovedanje vere”, a vera je svedena samo na „privatnu stvar” čoveka. Ideolozi SKJ i ustavopisci su smatrali da je dovoljno da se u okrnjenom obliku prizna samo individualni, ali ne i kolektivni aspekt prava na slobodu veroispovesti kao univerzalnog ljudskog prava. Dovoljno je samo to da se vidi i da se zaključi da je reč o diskriminatornom opštem aktu. Treba imati u vidu da su komunisti na svoj način u ustavnoj odredbi povampirili specijalni oblik takozvanog kancel-paragrafa, koji je svojevremeno uveo Bizmark, tako što su propisali da je „protivustavna zloupotreba vere i verske delatnosti u političke svrhe”. I u vreme važenja Ustava SFRJ od 1974. najgore su prošli oni koji su slobodno mislili i oni koji su verovali u Boga. Osim toga, crkvama i verskim zajednicama su, posle oduzimanja nepokretne i pokretne imovine, ograničili pravo svojine i na onome što im je posle nacionalizacije i agrarne reforme ostalo – podseća dr Džomić, navodeći kako smo više od tri decenije, do donošenja Ustava Republike Srbije na Mitrovdan 2006, čekali da se pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti usaglasi ne samo sa međunarodnim pravnim aktima nego i sa civilizacijskim dostignućima i vrednostima.
BRANE KARTALOVIĆ
