Maratonac iz skupštinske klupe
Balint Pastor, šef poslaničke grupe SVM-a, posle godinu dana treninga, prvi put učestvovao i istrčao polumaraton u Budimpešti
Tata, jesi li pobedio, pitao je Balinta Pastora, šefa poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara u Skupštini Srbije, njegov naslednik Teodor, kada je, posle istrčanog polumaratona u Budimpešti, stigao na cilj. Nije pobedio, ali je u konkurenciji od 8.500 učesnika zauzeo 2.231 mesto, što je dobar rezultat. Naročito za jednog političara, koji je prvi put učestvovao u ovakvoj trci.
Teodor je ovo pitanje postavio, jer je video medalju na očevom vratu, a nju, kako priča Pastor, dobijaju svi učesnici trke. Mališa je dobio obećanje da će tata popraviti rezultat, a u tom cilju ponudio mu je pomoć-da trče zajedno! Biće i toga, pošto ide lepo vreme, kaže Pastor, kroz smeh.
Kako je uopšte odlučio da učestvuje u polumaratonu? Priča da je počeo da trči, pre svega zbog zdravlja, a onda mu je mlađi brat, koji već ima nekoliko sličnih trka u nogama, preporučio da se i on prijavi za učešće u zvaničnoj trci. Izbor je pao na Budimpeštu, pošto je brat već bio prijavljen, a voleo bi, kaže, da trči i na maratonu u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet, ali ima vremena.
Kad je u novembru odlučio da se takmiči, počeo je ozbiljnije da trenira, pa je za nedelju dana umeo da pretrči po 50 kilometara, a trčao je od Subotice do Palića i natrag. Bilo je dana, naročito zimi, kad mu je najteže padalo da se dogovori sam sa sobom da izađe na hladnoću. Zbog obaveza u parlamentu, mogao je da trenira rano ujutro, ili kasno uveče, a "posle dugog parlamentarnog dana, teško je naterati se da izađete na minus pet napolje i da trčite." Ipak, nije odustajao, a veliku zahvalnost, kaže, duguje supruzi, koja je, kaže, imala razumevanja za njegov hobi, pa nije bilo nikakvih problema što i od ono malo slobodnog vremena, deo troši na trčanje.
Zbog trčanja po betonu zaradio je i povredu, a kad se zima povukla i kad je mogao da trči po šumi u Subotici, sve je bilo lakše. Trčao je u krug, koji je nešto manji od kilometra, a i tu je imao priliku da se bavi poslaničkim poslom. Priča kako ga je jednoga dana, čovek koji je prečicom išao kući biciklom, prepoznao i zastao da porazgovaraju o problemu koji ima. On mu je objasnio da ne može da stane, jer meri vreme i predložio mu da ga prati biciklom i da razgovaraju dok on trči. Tako smo, priča kroz smeh, išli po mom krugu i pričali. Nije to, kaže, bio neki konkretan problem, " više smo pričali o teškoj ekonomskoj situaciji".
Pošto brat, koji je, takođe, rekreativac, živi u Novom Sadu, nisu mogli zajedno da treniraju, ali su razmenjivali rezultate, a brat mu je, pošto je iskusniji, davao i po neki savet kako da se ponaša u trci. Onda je stigao i dan trke, a tamo su ga bodrili supruga i sin. Kaže, kroz smeh, "čekali su me na cilju, da vide, da li ću stići". I stigao je uz bolji rezultat od brata, koji se, naravno, nije zbog toga, pokajao što ga je nagovorio da se takmiči-"bilo nam je baš lepo".
Pastor kaže na kraju i da mu je posebno drago što su mu kolege poslanici u parlamentu čestitali, a voleo bi kada bi i neko od njih odlučio da trči, ili da se bavi nekim drugim sportom. Ovakve stvari, kaže, povezuju ljude, tu nema ni političkih razlika, ni bilo čega drugog, samo uživanje.
M. ČEKEREVAC
