Sve dolazi na svoje mesto
5. decembar se u sećanju vojvođanskih Mađara godinama živeo po neuspelom referendumu u Mađarskoj iz 2004. (kada predlog da Mađari u dijaspori dobiju mađarsko državljanstvo nije dobio potrebnu većinu). Prethodnih godina za mnoge je taj datum bio dan žalosti. Nadam se da će od sada to biti malo drugačije. Od ponedeljka se, naime za ovaj dan vezuje (i) pobeda Mađara u temi restitucije i rehabilitacije.
Jeftini politikantski je trik svaki mali uspeh nazivati istorijskim. Pojam uspeha ne sme se isprazniti, degradirati, učiniti svakodnevnim. Sada u ponedeljak smo, međutim – mirne savesti mogu tvrditi – nakon izgubljene bitke u septembru (čija je posledica bila stupanje na pravnu snagu diskriminatorskog zakona o restituciji – baš 6. oktobra na dan streljanja mađarskih generala u Aradu 1849.) izvojevali konačnu pobedu.
Pobeda se ogleda u tome što se briše princip kolektivne odgovornosti iz procesa restitucije. Ova pobeda nije samo naša, već svih Mađara iz Karpatskog basena. Zašto to tvdrim? Zbog toga što je Savez vojvođanskih Mađara svo vreme uživao podršku Vlade Republike Mađarske, svih parlamentarnih stranaka iz te zemlje, kao i većine organizacija Mađara izvan granica naše matične države. Jako nas je npr. obradovalo saopštenje Partije mađarske koalicije iz Slovačke od pre nekoliko nedelja. Sve ovo ne treba shvatiti kao zaveru protiv bilo koga, već kao manifestaciju zajedništva i borbu za legitimne nacionalne interese.
Meseci iza nas govore o tome da dosledno držanje, principijelnost donose rezultat, ako se sve to dopuni slogom i pružanjem pomoći. Dobijanju rata ne raduju se naravno svi ni od organizacija vojvođanskih Mađara. Uvek sam smatrao da treba delovati u skladu sa Volterovim (Voltaire) rečima: „Ja se ne slažem niti s jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš”. Poštujem stavove prema kojima je usvojeno rešenje premalo za nas, Mađare, ali su ovi (sve više marginalizovani) stavovi, siguran sam, posledica manjka pravničkog znanja ili poštenja.
Prema zakonu, usvojenom u ponedeljak, samo ona lica neće moći dobiti nazad imovinu za koja država sada može da dokaže da su učinila ratne zločine ili da su učestvovala u izvršenju ratnih zločina. Pripadnici okupacionih snaga protiv kojih ne postoje presude ili odluke kojima se oglašavaju krivim za bilo šta, sa kraja ili iz perioda posle Drugog svetskog rata, moći će podneti zahtev za restituciju i bez rehabilitacije. To je za mene prirodno. A oni koji su lišeni nekog prava na osnovu principa kolektivne odgovornosti (npr. u Čurugu su kolektivno proglašavana za ratne zločince i bebe od godinu dana), rehabilitovaće se u jednostavnijoj, skraćenom postupku, posle čega će moći podneti i zahtev za restitucijom imovine.
Partija Rasima Ljajića je i dalje besna. Meho Omerović tvrdi da je izglasavanjem zakona, Narodna skupština i drugi put ubila nevine žrtve. Zbog toga je glasao protiv zakona. Kao što je to učinila i Aleksandra Jerkov, portparolka Lige socijaldemokrata Vojvodine (!). A Nenad Čanak je bio uzdržan (!). Od svega toga je, međutim mnogo bitnije da smo uspeli osujetiti da se smanje materijalne nadoknade koje mogu dobiti rehabilitovana lica ili njihovi bliski srodnici. Za to su postojali pokušaji iz vladajuće većine do samog glasanja.
Narednih nedelja počeće sa radom naša služba pravne pomoći sa ciljem da zainteresovani što lakše i efikasnije mogu konzumirati prava koja im pripadaju na osovu ovih zakona. Propisi su sada već odgovarajući, ali je svima nama poznato da pojedina prava vrede samo toliko koliko se od njih može ostvariti. U tome želimo pomoći.
