Najteža sednica u godini
U nedelju, u ranim popodnevnim časovima smo saznali da će u ponedeljak Narodna skupština ponovo raspravljati o Kosovu. Sa skupštinskog sajta sam preuzeo predlog odluke pa smo započeli konsultacije. Te večeri je zasedalo Predsedništvo Saveza vojvođanskih Mađara, formulisali smo stavove, koje su se kasnije još malo dograđivani, a u ponedeljak je započela nova „istorijska” sednica.
Već peta. Sa Kosovom je počela i moja poslanička karijera. Pre sednice od 14. februara 2007. g. smo još zajedno sa Lacijem (Varga László) pisali govor, pa smo bacili novčić da bismo odlučili ko će da ga „prezentira”. Tada je Laci pobedio/izgubio (zavisi od ugla posmatranja), pa ga je on pročitao. Kasnije, u julu i decembru te godine smo obojica učestvovali u raspravama, a i u februaru 2008. je na dnevnom redu bila rezolucija o Kosovu.
Atmosfera kosovskih sednica je izuzetno specifična. Obično traju do kasno u noć (prema drugačijim mišljenjima: do zore), prisutna je kompletna Vlada (eventualno je odsutno nekoliko ministara), predsednik Republike, ima mnogo više novinara nego obično, a u sali se čuje tišina. A napetost se oseća. Bilo je i takve sednice od ovih 5, na kojoj je vladala atmosfera linča.
Ne mogu baš reći da sam bio presrećan, kada se saznalo šta je program za ponedeljak. Nije da sam se iznenadio, jer bez obzira na to što se iz razgovora vođenih u skupštinskim kuloarima nekoliko dana ranije, sledilo da Vlada neće predložiti raspravu o Kosovu, ipak bi bilo pravo čudo da je to izostalo posle saopštavanja - prema nekim stručnjacima međunarodnih odnosa bliskih Vladi: otrežnjavajućeg - savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Nisu među mojim omiljenim sednicama kosovske - znam da puno puta ponavljam tu reč, ali mislim da ne postoji sinonim za Kosovo. Ili bar nema takve druge reči koja odgovara trenutnom stanju - zbog toga što istovremeno treba biti iskren, pun razumevanja, oprezan i realan. Prema tome, ima i lakših poslaničkih zadataka.
Sa malim zaokruživanjem, sednica je trajala od podneva do ponoći. Veoma se razlikovala od dosadašnjih na tu temu. Mogli smo čuti otvorenije, iskrenije, samokritičnije diskusije, nego bilo kada do sada. Odnosi se to i na obraćanja predsednika Republike, ministara, narodnih poslanika. Naravno nije došlo do drastičnih promena u pristupu, ali je bilo takvih polurečenica čije je izgovaranje od strane srpskog političara do sada bilo nezamislivo. Pogotovo od strane vladajućih. O realnostima, o tome da je Srbija pokušala očuvati Kosovo i vojnim, i političkim, i diplomatskim i pravnim sredstvima, ali je kraj uvek bio pretrpljivanje poraza... A usvojeni amandmani su inače (za razliku od dosadašnje prakse) ublažili tekst predloga odluke.
Ja sam govorio o tome, i na način kao i do sada. Bilo je samo jednog novog elementa. Smatrali smo, da je došlo vreme da se izgovori i u Narodnoj skupštini Srbije: mi, Mađari tačno znamo u kakvoj teškoj situaciji je srpski narod i saosećamo sa njim. Posle trijanonske odluke (4. jun 1920.) 3,3 miliona pripadnika mađarskog naroda se probudilo u drugim državama. Za zarastanje takvih rana nije dovoljno ni 90 godina. Ako je uopšte moguće da zarastu. Iz redova DSS-a su dobacivali: „ali ste vi bili agresori!”, ali je ne računajući taj jedan slučaj, sve to primljeno odlično. U Parlamentu nije bilo nijedne „trijanonske replike”, a u javnosti je govor dobijao isključivo pozitivne kritike. Za to su najbolji dokazi 3 komentara na sajtu B92 (1., 2., 3.), kao i 2 pitanja u rubrici Pitanja-Odgovori na ovom sajtu, postavljeni 26 jula.
Mislim da ljudi već realističnije gledaju na svet. Nadam se da ni Vlada neće krenuti u smeru konfrontacije. Na žalost prve vesti upravo suprotno pokazuju. Biće neophodno još jako puno mudrosti sledećih nedelja.
(Parlament je juče završio vanredno zasedanje. Sledi nekoliko nedelja bez sednica. Do tada će i blog pauzirati. Želim svima ugodno leto!).
