A referendumról és népi kezdeményezésről szóló törvényről

PREDSEDAVAJUĆA: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Balint Pastor. Izvolite.

BALINT PASTOR: Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o Predlogu zakona o narodnoj inicijativi i referendumu i da odmah kažem na početku mog obraćanja da će poslanička grupa SVM podržati ovaj predlog zakona.

Trenutno važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi Republike Srbije je donet 1994. godine, znači jako davno. Izmenjen je 1998. godine i od 1998. godine važi u ovom tekstu. Od 1994. godine, odnosno 1998. godine na ovom području, na ovoj teritoriji je prvo postojala Savezna Republika Jugoslavija, pa državna zajednica Srbija i Crna Gora, od 2006. godine Republika Srbija, što znači da važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi je preživeo tri državna oblika na ovoj teritoriji, da je u međuvremenu donet Ustav i to pre 15 godina, da ovaj važeći zakon u mnogim elementima nije u skladu sa trenutno aktuelnim Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine, a što je još važno instituti narodne inicijative i referenduma su u potpunosti bile nedelotvorne u prethodnih nešto malo više od četvrt veka zbog toga što zakonska rešenja nisu bila adekvatna. Znači, trenutno važeća zakonska rešenja nisu adekvatna, a sa druge strane nisu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije.

Svi znamo i o tome smo puno puta govorili u javnosti, a i u Narodnoj skupštini da Republiku Srbiju čeka tema ustavne revizije, ne samo da je čeka, već se Skupština mesecima time i bavi. Sada će biti skoro godinu dana od kada je Vlada Republike Srbije u skupštinsku proceduru uputila predlog ustavnih izmena. Mnoge javne rasprave su organizovane, zasedao je puno puta i Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine i u finišu smo tog veoma značajnog posla. Menjaće se delovi Ustava kojima se reguliše oblast pravosuđa i prema najavama taj referendum o ustavnim izmenama bi trebalo da se održi sredinom januara.

Pošto je Ustav jedini pravni akt koji reguliše sopstveni način izmene, znamo da za izmenu dela Ustava Republike Srbije o pravosuđu i ostalim delovima koji će se, odnosno članovima Ustava koji će se menjati, neophodno je organizovati referendum, znači neophodno je i izjašnjavanje, neposredno izjašnjavanje građana na referendumu.

Taj referendum se ne bi mogao održati prema sada važećem Zakonu Republike Srbije u narodnoj inicijativi referendumu zbog toga što taj tekst nije u skladu sa Ustavom. Zbog toga mi sada raspravljamo o tom predlogu zakona, ali je ovaj posao trebao da bude obavljen još mnogo ranije. Podsetiću vas da je od usvajanja Zakona o narodnoj inicijativi i referendumu 1994. godine ovo 14 Vlada Republike Srbije. Znači, od kada je na snazi Zakon o narodnoj inicijativi i referendumu, ova Vlada Republike Srbije je 14, a od 2006. godine imamo novi Ustav, a rok koji je bio definisan, odnosno koji jeste definisan ustavnim Zakonom o sprovođenju Ustava Republike Srbije, rok za usaglašavanje svih zakona sa važećim Ustavom Republike Srbije je istekao 31. decembra 2008. godine.

Upravo zbog toga želim da istaknem da organizovanje ustavotvornog referenduma sredinom januara sledeće godine ne sme da bude i nije jedini razlog za usvajanje ovog zakona, već je to i usaglašavanje sa važećim tekstom Republike Srbije.

Kada sam već kod ovog dela mog obraćanja ne mogu, a da na kažem da ima još elemenata u našem pravnom sistemu koje nisu u skladu sa važećim Ustavom i to protivustavno stanje traje od kraja 2008. godine.

Samo bih želeo da istaknem jedan zakon, nećete se iznenaditi, to je Zakon o finansiranju AP Vojvodine koji je isto tako trebao da bude usvojen još do kraja 2008. godine. Nadam se, i to nisu samo nadanje, nego želimo i aktivno da doprinesemo tome da Narodna skupština usvoji u skorijoj budućnosti taj zakon, kao što će danas da usvoji Zakon o narodnoj inicijativi i referendumu.

Zbog čega možemo reći da sada važeći zakon iz 1994. godine nije u skladu sa Ustavom? Iz nekoliko razloga, a osnovni razlog koji se vidi na prvi pogled jeste da sada važeći Zakon o narodnoj inicijativi i referendumu predviđa kvorum, odnosno predviđa da za uspešno održavanje bilo kog referenduma u Republici Srbiji na njemu treba, ne samo da učestvuje, nego da glasa za, više od 50%, odnosno 50% upisanih birača plus jedan građanin Republike Srbije.

Pošto prema sada važećem Ustavu to nije predviđeno ni za ustavnu reviziju, ni za ustavotvorni referendum, ni za izjašnjavanje građana na referendumu o izmeni Ustava, onda se vidi već na prvi pogled da to rešenje nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i zbog toga treba usvojiti ovaj novi zakon.

Ali, nije to jedini razlog zbog koga mi danas treba da dobijemo novi zakon o narodnoj inicijativi i referendumu, već je razlog taj što su ustavni instituti referenduma i narodne inicijative u prethodnih 25 pa i više godina bili u potpunosti nedelotvorni. Oni su bili nedelotvorni zbog toga što sada važeći zakon nije na dovoljno precizan, nije na dovoljno dobar način regulisao ove institucije, a pored toga ima puno nelogičnosti i pravnih praznina u sada važećem zakonu.

Upravo zbog toga je bitno da će ovim zakonom o kojem danas raspravljamo jasnije biti regulisane različite vrste referenduma, reguliše se krug ovlašćenih predlagača za sprovođenje referenduma, omogućava se elektronsko prikupljanje potpisa. Spomenuo sam pitanje većine za uspešno sprovođenje referenduma koje će se regulisati na drugi način, nadležnost suda, uređivanje finansiranja, izveštavanja i sprovođenja referendumske kampanje. Sve su to pitanja koja se na drugačiji način regulišu ovim predlogom zakona.

Kao što je to već spomenuto, Venecijanska komisija se pozitivno izjasnila o ovom predlogu zakona. To je učinila 9. novembra tekuće godine, nakon višemesečnih konsultacija nadležnih organa Republike Srbije sa ovim savetodavnim telom Saveta Evrope. Mislim da je to jako značajno.

Značajno je i to što je ovaj predlog zakona u potpunosti u skladu sa rešenjima iz uporednog prava, sa međunarodnom praksom, sa rešenjima koja se primenjuju u većini zemalja Evrope a i sveta. Mada, moram da kažem, a o tome želim malo detaljnije da govorim kasnije, da referendum i narodna inicijativa nisu ljudska prava, u smislu da su univerzalne prirode i da su predviđene u uporednom zakonodavstvu u većini zemalja, štaviše, čak suprotno.

Što se tiče referenduma, pored Republike Srbije, u dosta zemalja je predviđen taj pravni institut, ali se to ne može reći za instituciju narodne inicijative. Ali su one u našem ustavno-pravnom sistemu ustavne kategorije i zbog toga treba da se regulišu na način da one budu delotvorne i efikasne.

Član 2. našeg Ustava kaže da suverenost potiče od građana i da je građani vrše putem narodne inicijative referenduma i pomoću slobodno izabranih predstavnika. Zbog toga naš Ustav predviđa oblike i neposredne, odnosno poluneposredne demokratije, pored toga što je Republika Srbija zemlja u kojoj važe principi predstavničke demokratije.

Što se tiče narodne inicijative, već je bilo reči o tome ranije, da za ovih 27 godina nijedna narodna inicijativa nije bila prihvaćena i usvojena od strane Narodne skupštine Republike Srbije. To dovoljno govori o tome koliko je taj institut bio nedelotvoran, odnosno da ni u najmanjoj meri to nije bio živ institut pomoću kog su građani mogli da vrše suverenitet. Zbog toga je jako bitno što se povećava rok za prikupljanje potpisa u vezi narodne inicijative sa 7 na 90 dana, da se uvode i elektronske narodne inicijative. To je u potpunosti u skladu sa vremenom u kom živimo.

To što nijedna narodna inicijativa nije bila usvojena, pa čak ni razmatrana u Narodnoj skupštini u prethodnih 27 godina, za to postoji više razloga. Jedan od razloga je taj da ta obaveza nije ni postojala.

Sada prema ovim rešenjima iz Predloga zakona postojaće obaveza Narodne skupštine da se izjasni o narodnoj inicijativi i nećemo dolaziti u situaciju kakvu smo dolazili prethodnih godina, da je npr. pre nekoliko godina, čini mi se 2018. godine, bez

obzira na ogroman broj potpisa građana Republike Srbije za usvajanje takozvanog "Tijaninog zakona", ta inicijativa se nije našla na dnevnom redu Narodne skupštine zbog manjkavosti sada još uvek važećeg zakona.

Zbog toga se desila situacija da je praktično Vlada Republike Srbije kao drugi ovlašćeni predlagač zakona, pored građana, pored 30.000 građana i još nekih ovlašćenih predlagača, zapravo preuzela tu narodnu inicijativu, predložila zakon kao da je svoj, ali je to učinila na osnovu narodne inicijative. Nakon usvajanja ovog zakona, Narodna skupština će raspravljati o takvim narodnim inicijativama i zbog toga će građani moći da vrše suverenost, suverenitet i na taj način.

Što se tiče referenduma, za referendum se isto može reći da je u nedovoljnoj meri bio delotvorno sredstvo u prethodnim decenijama. Želim da vas podsetim da su se od 1989. godine, znači za 32 godine, skoro 33 godine, u Republici Srbiji održalo svega šest referenduma. Znači, imali smo svega šest referenduma, jedan još 1989. godine, pa početkom devedesetih godina nekoliko referenduma i svi ti referendumi su bili neuspešni, govorim o republičkim referendumima, baš zbog toga što je bio predviđen kvorum za uspešnost.

Poslednji referendum je održan 2006. godine. To je bio ustavotvorni referendum. Tada je usvojen sada važeći Ustav, kada je taj cenzus, naravno, poštovan. Zbog toga možemo govoriti o ustavnom kontinuitetu, pošto je prethodni Ustav izmenjen na način kako je to on sam predviđao, ali se svi sećamo da se glasalo dva dana, što nije baš uobičajeno i sigurno nije dobro rešenje i od samog početka baca senku na tekst važećeg Ustava Republike Srbije. Od 2006. godine nismo imali nijedna jedini referendum republički u Srbiji.

Ono o čemu se još govori u javnosti, to je pokušaj osporavanja rešenja prema kojem ukoliko neko rešenje građani ne podrže na referendumu isti referendum se može organizovati u roku od godinu dana. To se tumači na način da bi trebalo ostaviti duži rok za eventualno organizovanje novog referenduma.

To nije opravdano zbog toga što je ovaj rok od godinu dana predviđen u našem pravnom sistemu i za neke druge situacije, na primer za promenu Ustava, jer ako se ne postigne potrebna većina kod promene Ustava, onda se promeni Ustava po pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen ne može pristupiti u narednih godinu dana. To je član 203. stav 4. Ustava Republike Srbije. Ako je taj rok od godinu dana predviđen za Ustav koji je najviši pravni akt u Republici Srbiji, onda ne znam zašto bi trebalo da bude ostavljen duži rok za organizovanje bilo kog drugog referenduma.

Ono što još želim da kažem u vezi narodne inicijative, to je da prema jednom radu profesoru Vladana Kutlešića, on je analizirao 69 ustava sveta, svega u tri zemlje je predviđen institut narodne inicijative. To su, naravno, Švajcarska, Republika Srbija i Kolumbija. Zbog toga sam na početku mog obraćanja rekao da narodna inicijativa nije univerzalno ljudsko pravo. Nije taj institut predviđen u mnogim zemljama sveta, pa čak i Evrope, ali je dobro što je to u Srbiji predviđeno Ustavom, ali taj institut treba da bude delotvoran.

Na samom kraju, želeo bih da skrenem pažnju na jedno pitanje. Pošto se radi o lokalnim samoupravama, molim gospođu ministarku da obrati pažnju na ovo što ću da kažem. Rekao sam da neće više važiti kvorum i neće se tražiti 50% građana da glasa za određeno rešenje da bi referendum bio važeći. To je logično, jer je to tako i samim Ustavom predviđeno za ustavne promene. Ako nešto ne treba za Ustav, za ustavnu promenu, onda bi bilo nelogično i bilo bi u suprotnosti sa načelom hijerarhije pravnih akata za neka druga pitanja i pravne akte.

Ali postoji još jedna situacija i ja vam predlažem da razmotrimo izmenu Zakona o finansiranju lokalne samouprave u sledećem koraku za uvođenje samodoprinosa. Samodoprinos je značajno sredstvo. Recimo, u Vojvodini, u Pačiru je pre nekoliko nedelja u opštini Bačka Topola bilo izjašnjavanje građana o uvođenju samodoprinosa, bezuspešno, neuspešno zbog traženja tog kvoruma. Ali, to je jedno sredstvo zahvaljujući kojem su se mnoge stvari izgradile u mnogim lokalnim samoupravama i naseljima u Republici Srbiji.

Ukoliko menjamo Zakon o referendumu i ukoliko neće trebati 50% za izjašnjavanje građana za uspešan referendum o nekim, hajde da kažem, uslovno rečeno, državnim pitanjima, onda mislim da je nelogično da se traži 50% za lokalne teme, za uvođenje samodoprinosa u određena naseljena mesta. Nadam se da će to biti sledeći korak.

Još jednom da sumiram, rezimiram. Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara će podržati Predlog zakona, jer smatra da je u skladu sa međunarodnim standardima i što će zahvaljujući ovom predlogu zakona narodna inicijativa i referendum ponovo biti delotvorno sredstvo i način vršenja suverenosti od strane građana Republike Srbije. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆA: Zahvaljujem.