O Zakonu o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti
PREDSEDNIK: Zahvaljujem. Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Ne). Prvi govornik Balint Pastor. Izvolite.
BALINT PASTOR: Gospođo predsednice, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SVM će podržati ova tri Predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu vanrednog zasedanja Narodne skupštine.
Ja bih malo detaljnije govorio o jednom sporazumu, tačnije o Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske okvirne konvencije o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti.
Ovde u Narodnoj skupštini obično nema neke velike rasprave u vezi sporazuma, konvencija, a ipak smatramo da se radi o jednoj vrlo značajnoj konvenciji koja će i u praksi doneti neke vrlo pozitivne promene u budućnosti.
Radi se o dokumentu Saveta Evrope. Vi ste rekli gospodine, prvi potpredsedniče Vlade da je ona otvorena za potpisivanje 1980. godine, dopunjena je sa tri dodatna protokola i potpisalo ju je ukupno 41 zemlja, članica Saveta Evrope, do današnjeg dana, od 47.
Sa druge strane, postoji jedan instrument EU, a to su evropska partnerstva ili grupacije za teritorijalnu saradnji, tzv. EGTC. One su instrument EU, a ne Saveta Evrope, ali mi smatramo da Madridska konvencija može da služi kao pravni osnov za učestvovanje lokalnih samouprava u međuregionalnoj saradnji EGTC između zemalja članica EU ili Saveta Evrope.
Principi funkcionisanja EGTC su direktno inspirisani i proizilaze iz Madridske konvencije i njenih protokola, EU je kreirala nekoliko modela mehanizama teritorijalne saradnje. Između ostalih je 2006. godine donela Uredbu o uspostavljanju EGTC. Svrha formiranja EGTC je bila da se olakša i promoviše prekogranična saradnja međuregionalna saradnja među članicama sa posebnim naglaskom na jačanje ekonomske i socijalne kohezije.
Formiranjem EGTC kreira se pravni okvir za prekograničnu i međuregionalnu saradnju, a osnivački akt EGTC omogućuje da se u projekte prekogranične saradnje uključuju i lokalne samouprave iz trećih zemalja. Znači, ne članica EU.
Da se vratimo na Madridsku konvenciju, od prijema u članstvo Saveta Evrope 2003. godine, Srbija je preuzela obavezu ratifikacije brojnih dokumenata, pa i Madridske konvencije. Ona je važna zbog toga što se u preambuli ove konvencije spominju regionalni, urbani, ruralni razvoj, zaštita životne sredine, poboljšanje javnih olakšica i usluga i uzajamna pomoć u vanrednim situacijama. Znači radi se o praktičnim ciljevima, o ciljevima čije ostvarivanje donose boljitak za građane zemalja članica Saveta Evrope, pa i Republike Srbije.
Ova konvencija predstavlja okvir i za uspostavljanje i jačanja bilateralnih i trilateralnih oblika saradnje. U članu 1. ove evropske okvirne konvencije piše da će svaka ugovorna strana olakšavati i podstaći prekograničnu saradnju između teritorijalnih zajednica, mislim da su ti ciljevi u interesu građana Republike Srbije.
Jedan od temelja Madridske konvencije je i princip subsidijarnosti, taj princip naravno poznaje i Ustav Republike Srbije, kako se to u praksi primenjuje od 2006. godine, kada je donet Ustav Republike Srbije to je već drugo pitanje, ali se mi nadamo da će sazreti uslovi za to da odluke budu donošene u budućnosti što bliže građanima. Znači ono što se može rešiti na nivou jedinice lokalne samouprave, nek se rešava na tom nivou. Ono što se može rešavati na nivou AP Vojvodine, treba tamo da se rešava. Naravno, postoje neki poslovi, nadležnosti, odluke koje treba da budu donete na nacionalnom nivou, na nivou Republike Srbije.
Koliki značaj evropsko zakonodavstvo pridaje principu supsidijarnosti vidimo i po tome da je on definisan članom 5. Lisabonskog ugovora i da se u Lisabonskom ugovoru spominje najmanje 30 puta.
Takođe, 70% regulative EU tiče se problematike regiona, ravnomernog regionalnog razvoja i spuštanja, približavanja procesa odlučivanja na nivo što bliže građanima.
Kao što sam rekao, Madridska konvencija ima za cilj podsticanje saradnje lokalnih i regionalnih vlasti među državama potpisnicama putem zaključivanja sporazuma o prekograničnoj saradnji, radi unapređenja privredne saradnje, regionalnog razvoja, urbanog i seoskog razvoja, transporta, turizma, zaštite životne sredine, kulture, obrazovanja i uzajamne pomoći u vanrednim situacijama.
Ono što je važno, jeste da ovaj konvencija sadrži i konkretne modele sporazuma. Konkretno dva modela. Prvi model odnosi se na unapređenje prokogranične saradnje koja spada isključivo u nadležnost država, dok se drugim modelom definiše pravni okvir za zaključivanje sporazuma između teritorijalnih vlasti ili zajednica u granicama njihovih međunarodno-pravnih kapaciteta.
Bitno je istaći da je Republika Srbija potpisala ovu konvenciju koja će za nekoliko dana biti ratifikovana uz predaju izjave kojom je naglašeno da jedino Republika Srbija ima međunarodno-pravni subjektivitet ili kapacitet.
Postoji jedno otvoreno pitanje, da li ta izjava u praksi znači da će svaki budući sporazum o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih vlasti podrazumevati da ga Vlada Republike Srbije odobri u formi prethodnog bilateralnog sporazuma sa Vladom druge države? Ja mislim da to proizilazi iz ove izjave koju je Republika Srbija dala prilikom potpisivanja ove Evropske okvirne konvencije i to će u praksi značiti prethodno zaključivanje sporazuma sa drugim članicama – kao prva mogućnost ili kao druga mogućnost – izričita saglasnost Vlada zemalja potpisnica na sporazume koje će teritorijalne vlasti sklapati sa teritorijalnim vlastima drugih država članica, potpisnica ove evropske konvencije.
Ono što je za nas najbitnije jeste, i nisam slučajno spominjao „egtc“, bez obzira što se radi o instrumentu EU a ne Saveta Evrope, jeste da se ratifikacijom ove konvencije stvara pravni osnov za punopravno članstvo naših opština u „egtc“.
I sada bih o praksi, sada bih govorio o povezivanju opština iz Republike Srbije, Republike Rumunije i Mađarske. Radi se povezivanju koje postoji i u formalnom smislu od 2009. godine, ali zbog toga što nije postojao pravni osnov za to da opštine iz Republike Srbije budu partner u formalno-pravnom smislu lokalnim samoupravama iz spomenute dve države, naše lokalne samouprave su mogle da budu samo posmatrači, što je dovelo do određenih nedostataka u smislu da građani RS, žitelji, stanovnici tih naših opština nisu mogli da u najpozitivnijem smislu profitiraju od povezivanja lokalnih samouprava iz te tri države.
Radi se o slučaju „Banat tripleks konfinijum egtc“. Formiranje „Banat tripleks konfinijum egtc“ je počelo sastankom 50 čelnika gradova i opština iz tri grupe pograničnih opština Mađarska, Rumunija i Srbija. Konkretno, radi se o opštinama sa severa AP Vojvodine iz Bačke i Banata i te opštine su 17. juna 2009. godine donele odluku da se formira tripartitna prekogranična „Banat tripleks konfinijum egtc“.
Osam naših opština, osam opština iz RS se obratilo 2009. godine Vladi Srbije i te opštine su upoznale nadležne organe o njihovoj nameri da učestvuju u „Banat tripleks konfinijum egtc“, ali je molba lokalnih vlasti bila odbijena najpre od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u septembru 2009. godine, a zatim i od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava u maju 2011. godine.
U obrazloženju oba ministarstva kao glavni razlog za odbijanje navedeno je da naš pravni sistem i pravni sistem RS ne dozvoljava lokalnim samoupravama da učestvuju u takvoj vrsti prekogranične saradnje, takođe da Srbija nema potpisane bilateralne ugovore sa članicama EU i da nacionalno zakonodavstvo ne reguliše učešće lokalnih samouprava u „egtc“.
Ova situacija će se promeniti sada kada će biti ratifikovana u ovom cenjenom domu ova Evropska okvirna konvencija.
Spomenute vojvođanske opštine su odlučile da do ratifikacije Madridske konvencije u ovom projektu učestvuju kao posmatrači. U listi zaključaka u osnivačkom aktu je između ostalog navedeno i da nepostojanje bilateralnih sporazuma između Srbije i Mađarske i Rumunije ograničava modele prekograničke saradnje, kao i da usporava razvoj u prekograničnim opštinama.
Neophodno je da Srbija usvoji regulativu koja je kompatibilna Madridskoj konvenciji, a kojom će se utvrditi pravo lokalnih vlasti da učestvuju u ovim projektima, ali i obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva neophodna za realizaciju prekogranične saradnje.
Ono što mi očekujemo od ratifikacije Madridske okvirne konvencije jeste da ove naše lokalne samouprave koje su pokušale još 2009. godine da formiraju zajedno sa lokalnim samoupravama iz Mađarske i Rumunije „Banat tripleks konfinijum egtc“, postanu punopravne članice tog grupisanja lokalnih samouprava i prekogranične saradnje. Jedino je nejasno da li će se doneti poseban zakon na osnovu ove evropske konvencije koja će postati deo našeg pravnog sistema ili će se ta konvencija neposredno primenjivati i jedino će biti neophodno da Vlada da saglasnost na prekograničnu saradnju i naših lokalnih samouprava, opština i gradova iz Republike Srbije.
Želim da kažem i to da je deo našeg koalicionog sporazuma sa SNS da će do početka otvaranja pregovora o Poglavlju 22 – regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata, doneti zakon kojim će se uspostaviti pravni okvir za učešće subjekata sa sedištem u RS i osnivanju i radu evropskih partnerstava za teritorijalnu saradnju „egtc“. To će se dogoditi za nekoliko dana ratifikacijom Madridske konvencije.
Još jednom da ponovim, radi se o jednom sporazumu koji će i u praksi doneti boljitak za građane RS. Radi se o praktičnim stvarima, a podržaćemo i ostala dva predloga zakona koji se nalaze na zasedanju Narodne skupštine. Hvala.
PREDSEDNIK: Reč ima narodni poslanik dr Ninoslav Stojadinović.
