Pruge su opšte dobro

Zakon o železnicama omogućava Vojvodini da njom upravlja bez obzira na to ko je njen nominalni vlasnik, kažu stručnjaci

Zakon o železnicama, koji prekjuče nije izglasan zato što Savez vojvođanskih Mađara (SVM) insistira na tome da železničkom infrastrukturom gazduje pokrajina – zapravo i ne dotiče pitanje vlasništva. Tema ovog zakona je upravljanje železničkom infrastrukturom i on, kaže Slobodan Rosić, direktor Direkcije za železnice, upravo otvara mogućnost da lokalnim i regionalnim prugama upravljaju pokrajina, lokalna samouprava, pa i privatnik.

– Zakon o železnicama je koncipiran tako da infrastrukturu tretira kao opšte dobro i za njega nije od ključne važnosti ko gazduje, već ko upravlja infrastrukturom. Pitanje vlasništva nije bitno za funkcionisanje železničkog sistema. On bi funkcionisao i u uslovima da je vlasnik pruge pokrajina ili neko drugi. Ko će prugom gazdovati, republika ili pokrajina, regulisaće Zakon o javnoj svojini. Insistiranje SVM da to bude rešeno kroz zakon o železnici čisto je političko pitanje i u to ne bih ulazio – kaže Rosić.

Balint Pastor, šef poslaničke grupe ove stranke u parlamentu, kaže da je zakon o železnici „uvertira za zakon o svojini” u delu koji se odnosi na železničku infrastrukturu i da, ako sada ne budu prihvaćeni njihovi amandmani, neće biti „pravno moguće da se to obezbedi zakonom o svojini”.

SVM insistira na tome da veći deo železničke infrastrukture u Vojvodini, osim Koridora 10, pređe u vlasništvo pokrajine, kao i da se omogući da pokrajina osnuje privredno društvo koje bi upravljalo tom železničkom infrastrukturom.

– Tražimo svojinu nad infrastrukturom da bi se, sredstvima evropskih i drugih fondova, poboljšao kvalitet železnice u Vojvodini. Ne može se na početku 21. veka reći da su pruge simbol državnosti – uverava Pastor.

Rosić kaže da zahtevi Vojvođana nisu bez osnova i o tome bi trebalo razmisliti, ali samo kada je reč o regionalnim i lokalnim prugama dok magistralne pruge moraju da ostanu u vlasništvu republike.

– Ima logike da im se, na primer, daju lokalne pruge.

One u poslednjih 20 godina propadaju, a na nekima je i ukinut saobraćaj. Bojim se da će još dugo biti tako jer novac iz republičkog budžeta ide uglavnom na Koridor 10, tako da za njih uglavnom nema para – smatra Rosić.

U Austriji na primer, kaže on, postoje svi oblici svojine na železničkoj infrastrukturi: savezni, pokrajinski, opštinski, pa čak i privatni. Nemačka ima savezni i pokrajinski, dok u bivšim jugoslovenskim republikama ta podela ne postoji. Sva infrastruktura je u vlasništvu države jer nemaju pokrajine. Rosić podseća da su u Srbiji pre Drugog svetskog rata postojale požarevačka i šabačka okružna železnica.

Ali i bez prenosa vlasništva, prema zakonu o železnicama, naglašava Rosić, pokrajina može da osnuje preduzeće za upravljanje železnicom na kome upravo insistira SVM. Posao tog preduzeća bio bi da određuje trasu vozova, reguliše saobraćaj, održava prugu i naplaćuje usluge.

– Pitanje je da li bi to preduzeće moglo samo da se izdržava, da li bi moglo pozitivno da posluje ili bi Vojvodina morala da pokriva troškove – dodaje direktor Direkcije za železnice.

Predlog zakona o javnoj svojini koji je vlada usvojila prošle nedelje predviđa da železnička infrastruktura ostane u vlasništvu republike. Vojvođani insistiraju da pokrajina bude vlasnik i prva rampa je bio zakon o železnici. Oni traže da gazduju putevima drugog reda, regionalnim kanalima i svim onim što su izgradili posle 1995. godine.

Zlatko Stefanović, profesor Pravnog fakulteta i rektor Univerziteta Union, (inače jedan od autora prethodnog zakona o javnoj svojini, ali koji nije imao većinu za izglasavanje), smatra da ukoliko je Vojvodina zaista finansirala izgradnju svega toga što potražuje nema razloga da joj ne bude dato u vlasništvo.

– Možda bi i bolje upravljala resursima na svojoj teritoriji. „Dojče ban”, koji upravlja nemačkom železničkom infrastrukturom privatno je akcionarsko društvo. I veoma je uspešno. Praksa u Evropskoj uniji je da mrežom gazduje jedna kompanija, koja može da bude i državna, pokrajinska ili lokalna, a da upravlja druga. Predlogom zakona o javnoj svojini teži se uspostavljanju i javne i privatne svojine na mrežama, što na železnici nije primenljivo jer ona nije profitabilna – navodi Stefanović.

Na pitanje zašto vlada Srbije teško popušta, ako su vojvođanski zahtevi opravdani, Stefanović odgovara:

„Ne znam zašto se opire. Verovatno strahuje od prethodnih iskustava sa južnom pokrajinom. Možda ima neke čvršće razloge, ali nisam čuo da ih je neko javno izrekao. Nemam nikakve kontakte sa vladom, ali tako mi to izgleda posmatrajući sa strane”

M. AVAKUMOVIĆ