„Mislim na koga mislim”

Ove nedelje sam planirao da pišem o davanju saglasnosti na Statut Vojvodine, o usvajanju Zakona o nadležnostima i o „opasnim temerinskim Mađarima”. I o tome da je odmah posle izglasavanja ova 2 propisa u Narodnoj skupštini počela bagatelizacija ovih dokumenata u medijima. Zakon i Statut ne donose ništa novo, više puta su već isceđeni, okrnjeni i na kraju nije ostalo ništa – pišu i neki poznati publicisti, uticajni politički analitičari. (Sa drugom stranom koja govori o razaranju Srbije, secesiji ne želim da se bavim).

Sa ovim (na prvom mestu apostrofiranim) mišljenjima sam planirao malo da polemišem ovde na stranicama bloga. A onda, juče putujući kući iz Beograda, surfujući na Internetu sam video vest: Predsednik Republike, Boris Tadić je boravio u Prokuplju.

Da nisam video svojim očima šta je tamo pričao, ne bih poverovao. Ali sigurno nisam sve to samo sanjao, jer su ga sinoć na svim vestima svih nacionalnih televizija citirali u vidu udarne vesti.

Znači: gospodin predsednik je u gradu na jugu Srbije rekao da mu je životni politički projekat izgradnja infrastrukture. Mislim, istorijski zadatak. Paralelno sa tim, treba modernizovati železnicu, treba da se borimo protiv organizovanog kriminala i korupcije i samo nakon toga dolaze evropske integracije. Ja sam do sada znao drugačije.

Do sada je važilo da je „istorijski zadatak” našeg predsednika da uvede državu i narod u Evropsku uniju. A sada iz vedra neba ova tema infrastrukture. Može da postoji samo jedno racionalno objašnjenje: vrlo je moguće da su u Demokratskoj stranci došli u posed rezultata nekih novih istraživanja javnog mnjenja. A oni verovatno govore o tome da je trenutno na listi prioriteta većine ljudi na najvišim pozicijama razvoj putne mreže. Naravno nema ni reči o tome da je to u koliziji sa nastojanjima u vezi EU integracija. Baš naprotiv. Ali šta ćemo, celishodno je govoriti ono za šta mislimo da je u skladu sa očekivanjima građana, zar ne?

Ali se nameće pitanje: da li je dobro kada se s vremena na vreme menjaju životni ciljevi ozbiljnih ljudi? I kada oni nisu međusobno suprotstavljeni. Da o praktičnim teškoćama i ne govorimo. Do sada su Tadićevi na izborima nastupali kao ZES (Za evropsku Srbiju). Posle ovoga će na biračkim listićima biti navedeni pod imenom ZSOI (Za Srbiju sa odličnom infrastrukturom)?

Ali tu još nije bio kraj izjave. Suština je tek dolazila. Znam ja naravno, da javno mnjenje često ne razume političare. Njihove izjave se vade iz konteksta, prenose se iskrivljeno, itd. To se dešava čak i državnicima najvećeg kalibra. Ali je naš predsednik izjavio otprilike sledeće: (ulinkovaću ovde video zbog onih koji su sumnjičavi slično meni) „Ne rade svi ministri dobro, ne rade ni svi predsednici opština dobro. Ni sve te NEZAVISNE INSTITUCIJE ne rade dobro.” Nije otkrio na koga misli. Ali će im (on, Boris Tadić) dati još jednu šansu da se „poprave” (!?).

U glavama prosečnih građana, bez obzira na partijsku pripadnost, mogu se formulisati sledeća pitanja: Da li je Srbija parlamentarna republika? Ko imenuje ministre? Da li ova država ima premijera? Od čega su ove institucije (gospodin predsednik je mogao misliti na ombudsmana, Državnu revizorsku instituciju, Ustavi sud i ostale) nezavisne ako njihov rad može bilo koji državni funkcioner (pa bio on čak i predsednik Republike) javno kritikovati, vršeći na njih pritisak na taj način?

U Ujedinjenom kraljevstvu vlada se zvanično zove: Vlada Njenog Veličanstva. Takve primere, iz istorijskih razloga imamo u još nekim državama. A ima i država u kojima funkcioniše predsednički sistem. Srbija ne spada u red ovih zemalja. Barem našim Ustavom to nije predviđeno.
 
A ove mesijanističke izjave smo mogli čuti samo dan nakon toga što je gospodin predsednik pred sudijom za prekršaje rekao da je kriv i zatražio za sebe pravičnu kaznu jer je nazdravio šampanjcem na stadionu Zvezde u čast plasmana naše reprezentacije na SP, čime je „prekršio” zakon. Pošto je – kako je rekao – i on građanin kao bilo koji drugi i zakoni se i na njega odnose. Zaista? Sve je pomalo marketing.

U svakom slučaju, Srbija je još uvek dosta čudno mesto. A u državi koja na ovaj način funkcioniše ne bi smelo potceniti odredbe nedavno usvojenog Statuta Vojvodine. Trebalo je voditi ozbiljne bitke za svako slovo. Između ostalih i protiv „zaštitnika demokratije”.