Ispalo je drugačije
Jučerašnji dan se nije odvijao po planovima. Danima sam prikupljao podatke (uz pomoć Rozalie Ökrész i Imrea Kern-a) i pripremao se za konstruktivnu raspravu sa predsednikom Vlade. Prema poslovniku Narodne skupštine poslednjeg četvrtka u mesecu poslanici mogu rešetati ministre od 16 do 19 časova.
To je delotvorno sredstvo nadzorne uloge parlamenta. Odnosno to bi moglo biti. Mnogi smatraju da je isključivi posao Narodne skupštine da donosi zakone. Ja imam drugačije mišljenje. Parlament mora biti narodno predstavništvo. Zadatak poslanika nije samo da ulaže amandmane i izglasava zakone (ili eventualno glasa protiv njih), već i da zastupa interese građana povodom značajnih tema. Npr. tako što barem jednom mesečno pita nadležnog člana Vlade „kako stoje stvari u vezi ovoga ili onoga“.
Problemčić je, međutim u tome što ako čovek nema dvojnu ličnost (ili ne boluje od neke slične bolesti, ali bi to moja šefica – u civilu psihijatar mogla tačnije da definiše), onda su za razgovor, pogotovo za žanr pitanje-odgovor potrebna dva čoveka. Drugčije formulisano: neophodno je prisustvo nekoga ko daje odgovor na postavljeno pitanje, nakon čega se eventualno i neka debata može nastati.
Juče za to nažalost nije bilo mogućnosti. Ogromna većina članova Vlade (19 od 21) je nedvosmisleno izrazila svoj stav o predstavničkoj demokratiji, odgovornosti Vlade Skupštini i o sličnim pojmovima, koje bi trebalo polako i u Srbiji odomaćiti 100-150-200 godina nakon zemalja Zapadne Evrope.
Kao što se vidi i na fotografiji, samo je ministar prosvete (Socijalistička partija Srbije) i zdravlja (G17+) došao u Parlament da bi odgovarao na pitanja poslanika. Oni su pošteno sedeli u sali do 7 sati i revnosno odgovarali na pitanja iz svoje nadležnosti. Pošto smo u gimnaziji iz logike učili da se iz 1 ili 2 slučaja ne mogu izvoditi ispravni zaključci i praviti generalizacije, ne mogu sad odgovorno tvrditi da ministri iz Demokratske stranke ne poštuju Parlament ni toliko da bi jednom mesečno odgovarali na pitanja onih koji su ih izabrali, ali ipak pada u oči da su juče baš svi do jednog „imali druge obaveze“.
To bi bilo čudno i zbog toga što je juče u 12 bio svečani prijem u ambasadi SAD, na kojem sam video više ministra, pa i premijera, a u 2 sata je bila sednica Vlade.
Pošto bi moja pitanja bila iz oblasti finansija, a nije bio prisutan ni premijer, ni ministar finansija (obojica se zovu Mirko Cvetković), mislio sam da ću probati „navući na led” ranijeg ministra finansija, sadašnjeg potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije (Božidara Đelića). Na kraju sam ostao bez bilo kakvog „sparing partnera“. Ali se bojim da će ta pitanja biti aktuelna i za nekoliko nedelja. Sačekaću mogućnost. Ili ću ih postaviti nekog utorka ili četvrtka pre prelaska na dnevni red (na njih Vlada šalje odgovore u pisanoj formi). Ko čeka taj i dočeka.
(Pre deset dana sam bio u Parlamentu Mađarske. Omogućili su mi da sa galerije pratim blok interpelacija – ministri i državni sekretari su odgovarali na interpelacije i poslanička pitanja od 14 časova do 16,30. To je inače svakog ponedeljka na programu. Naravno ništa nije idealno, ali mogu konstatovati da je tamo bilo odgovora i u vezi pitanja iz oblasti finansija.)
