Da li je okončan drugi svetski rat?
Juče, baš na dan žalosti Mađara (kada se sećamo na 13 pogubljenih generala iz revolucije 1848.) stupio je na pravnu snagu Zakon o restituciji, koji promoviše princip kolektivne krivice. Predsednik Republike je bez oklevanja potpisao propis. Ne možemo reći da je to učinio nakon razmatranja naših kontraargumenata i da je barem malo oklevao, pošto je ukaz o proglašenju zakona potpisao samo 2 dana nakon izglasavanja ovog pravnog akta u Skupštini.
Svima je poznato da princip kolektivne krivice nije kompatibilan sa evropskim vrednostima, ali je možda još važnije da zakon koji je potpisan i sada već stupio na snagu povređuje najmanje 3 načela Ustava Srbije. To je zabrana diskriminacije, pretpostavka nevinosti i pravo na pravično suđenje. To je već zaista samo „sitnica” da je odredba koju mi osporavamo u koliziji sa važećim zakonom o rehabilitaciji koji se priimenjuje već 5 godina.
Predsednik Demokratske stranke, znači, ne vidi problem u tome da se praktično smatra ratnim zločincem svako lice, koje je barem jedan dan nosio uniformu nekih „okupacionih snaga”, kao i svaki potomak, naslednik tog lica. Posledica toga jeste da oni ne mogu tražiti nazad porodičnu imovinu, koja je stvarana generacijama. To je onako, „evropski i antifašistički” stav.
Pre par dana me je nazvala novinarka jednih beogradskih novina i tražila intervju o tome kojim argumentima ćemo potkrepiti inicijativu za ocenu ustavnosti spornog rešenja zakona koju ćemo podneti Ustavnom sudu. U početku joj nije bilo jasno „šta je problem Mađara sa zakonom”, ali je kasnije, čini mi se, shvatila. Ispričala mi je jednu istinitu priču. Svoju. Novinarka je, naime poreklom iz Novog sada, čijeg dedu su za vreme II svetskog rata mobilisali u mađarsku vojsku. On se, bez obzira što je bio pripadnik srpske nacionalne zajednice odazvao na poziv (šta je drugo mogao učiniti? – to već ja dodajem). Nekoliko meseci kasnije je pobegao iz vojske i pridružio se partizanima. Izgubio je život kao pripadnik partizanskih snaga. Gospođa mi je rekla da se njegovo ime i danas nalazi na jednom partizanskom spomeniku.
To je nesporno dirljiva priča. Mada ima jedan „nedostatak”. Prema zakonu o restituciji koji je juče stupio na snagu, ovom čoveku i njegovim naslednicima se ne može vratiti ni dinar. Uzaludna je slavna partizanska prošlost, jer je prethodno bio „Hortijev vojnik”. A po slovu zakona, iz procesa restitucije se isključuju svi koji su makar i dan proveli „u okviru okupacionih snaga”. Kao i njegovi naslednici. Pošto se oni automatski smatraju „fašistima”.
Ovaj primer odlično pokazuje besmislenost zakona donetog 2011. godine. A da ova nemoguća situacija bude još apsurdnija: ominozna odredba zakona ne isključuje iz restitucije saradnike okupatora. Npr. nedićeve i ljotićeve horde. Da o četnicima i ne govorimo. Njihovi naslednici mogu tražiti nazad imovinu.
Još uvek sam ubeđen da je odredba koja promoviše princip kolektivne krivice u zakon uneta iz dnevnopolitičkih razloga. U glavi većine političara iz Srbije još nije okončan drugi svetski rat. I dalje se „borimo protiv fašista, ustaša, hortijevaca”. Kao da na ulici još uvek trčkaraju partizani i četnici. Npr. Liga socijaldemokrata Vojvodine organizuje antifašističku šetnju. 2011. godine je antifašizam glavni predizborni politički adut Lige. Svaka čast!
Na kraju, ulinkovaću 2 članka. Prvi govori o tome da je ustavni sud Slovenije ocenio kao neustavnu i poništio odluku da se jedna od ulica u Ljubljani nazove po Titu, pošto to ime simbolizuje totalitarni režim. To je u suprotnosti sa vrednostima na kojima počiva ustav – kažu sudije. A iz drugog članka možemo se informisati o tome da su čitanke za srednje škole u Srbiji iste kao i osamdesetih godina. Učenici obožavaju priče o četnicima i patizanima. A jednog od najznačajnijih pisaca Srednje Evrope, Miroslava Krležu (na slici) izbacili su iz programa, samo zato što je bio Hrvat (!).
Posle svega ovoga se još čudimo da za razliku od npr. Slovenije, u Srbiji nije okončan drugi svetski rat i da na nas gledaju kao na fašiste? Ne čudimo se. Ali na to ne pristajemo!
