A Srebrenica-határozatról és az 1944/45-ös magyarellenes megtorlásokról
PREDSEDAVAJUĆA: ...Prvi prijavljeni za reč, a po redosledu narodnih poslanika, po prijavama za reč u jedinstvenom pretresu je narodni poslanik Bálint Pásztor, a posle njega narodna poslanica Aleksandra Janković.
BÁLINT PÁSZTOR: Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, veliki mislilac iz 17. veka Džon Lok se bavio, pored političke filozofije, pitanjima jezika i on je na jednom mestu napisao da skoro svi problemi potiču od toga što reči ne probuđuju uvek one ideje u slušaocu na koje je govornik mislio. On je rekao da iste reči koristimo za različite pojmove, a jedan pojam se označava sa više reči. Znači, jezik je nesavršen.
Značenje pojma genocida možemo svi naći u članu 370. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Tu piše: "Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu, kao takvu, naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, kazniće se" itd.
Presudom Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. godine se kazuje da se na području Srebrenice desio teritorijalno ograničen genocid. Rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. godine se na isti način spominje termin genocid. Danas u Narodnoj skupštini imamo na dnevnom redu Predlog deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Ovaj tekst Predloga se može tumačiti na više načina, zbog toga što sadrži jednu formulaciju prema kojoj "Narodna skupština najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde". Ko želi da vidi u ovom tekstu, u ovom predlogu termin "genocid", taj će videti termin genocid. Ko želi da u ovom predlogu vidi termin "zločin", taj će sa punim pravom videti termin zločin.
Ne slažemo se, kao narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara, sa svim formulacijama iz ovog predloga deklaracije. Mi bismo želeli da ovaj tekst bude određeniji, ali nemamo pravo da ne podržimo ovaj predlog i zbog toga ćemo glasati za ovaj predlog deklaracije, kao što ćemo glasati za nekoliko dana i za drugi predlog deklaracije o osudi zločina nad srpskim narodom 90-ih godina u građanskom ratu na području SFRJ.
Cenimo nameru i nastojanje za zatvaranjem tog poglavlja prošlosti i usvajanje ove deklaracije koja je danas na dnevnom redu, vidimo kao način suočavanja sa prošlošću i kao civilizacijsko pitanje. Ovo uopšte nije mađarsko-srpsko pitanje, ovo je civilizacijsko pitanje i mi ćemo podržati ovaj predlog.
Ovakvi tekstovi, ovakve deklaracije je trebalo doneti i u odnosu na druge "zločine", da upotrebim termin iz ovog predloga, iz prošlosti ove države. Kao što znate, 1944. i 1945. godine su se na teritoriji čitave države desili zločini. Ne bih licitirao brojkama, ali znamo da je pogubljeno, bez ikakvih sudskih presuda, jako veliki broj pripadnika mađarskog naroda, nemačkog naroda, kao i pripadnici srpskog, hrvatskog i ostalih naroda koji su bili okarakterisani u tadašnjem režimu kao saradnici fašističke vlasti.
U Čurugu, Žablji i Mošorinu su proterani svi Mađari, većina njih je završila u koncentracionom logoru u Bačkom Jarku, gde je ubijeno, prema podacima iz matičnih knjiga umrlih, 6.429 lica, od toga 955 dece. U mađarskoj zajednici je prisutno živo sećanje na nevine žrtve iz tog vremena. U skoro svakom selu su se desili zločini i mi, pripadnici mađarske nacije, na dan mrtvih obeležavamo sećanje na njih, između ostalog i u Čurugu, gde se svake godine ruši krst, nažalost.
Nevinih žrtava je, naravno, bilo i 1941. i 1942. godine. Mislim prvenstveno na raciju u Novom Sadu i niko ne želi da negira postojanje tog tragičnog zločina. Mađarska strana je još tokom Drugog svetskog rata ispojila značajne gestove priznavanja krivice. Petnaestorica glavnih krivaca iz redova mađarskih vojnih i žandarmerijskih snaga su još tokom 1943. godine osuđeni delom na smrtne kazne, a delom na kazne zatvora, a od strane mađarskog premijera Mikloša Kalaija je još 1942. godine novosadska racija okarakterisana ratnim zločinom. Skupština AP Vojvodine je 2003. godine donela Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, kojom Rezolucijom se zalaže za punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je 2004. godine doneo Deklaraciju, ali Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Srbije i dalje ćute.
Postignut je sporazum 2009. godine između predsednika Srbije i Mađarske o formiranju mešovite komisije istoričara akademija nauka, koja treba da istraži ta dešavanja iz 1944. i 1945. godine. Očekujemo da ta komisija počne sa radom, a nakon utvrđivanja činjenica da se donese rezolucija i o tim tragičnim dešavanjima i da konačno dođe do pomirenja između srpskog i mađarskog naroda, u tom smislu da dođe do međusobnog priznavanja krivice i potpisivanja zajedničkih izjava o istorijskom pomirenju. To očekujemo, a danas ćemo glasati za predloženu deklaraciju.
PREDSEDNIK: Zahvaljujem, gospodine Pásztor. Reč ima Aleksandra Janković.
